ПОСЈЕТА СВЕТИМ МЈЕСТИМА

У стара времена је постојао багочестиви обичај обиласка светих мјеста. Путници су долазили у Јерусалим како би се поклонили његовим светињама, мјестима гдје се Христос родио, живио, смрћу пострадао и васкрсао. Они су названи паломницима , јер су из Свете Земље доносили палме - палмине гранчице, чији су широки листови представљали чудо на нашим просторима. Постепено су паломницима почели да називају све путнике по светим мјестима, чак и оне који нису напуштали матичну земљу. Ходочашће је био посебан подвиг. Путовање с обиласцима светих мјеста, повезано са великим тешкоћама и одрицањима, било је припрема за доживљавање светог мјеста исто онако као што се постом припремао за празник, рецимо Васкрс или Христово рођење. Што је путовање било напорније, то је с већом радошћу поклоник постизао свој циљ , то се усрдније молио и благоодарио Богу за Његову милост и благодат. Јер, ходочашће представља служење, духовни рад, очишћење душе. Циљ му је присаједињење вјечном Царству Божијем, као једином истинском смислу човјековог постојања.

Вјерујући поклоник испуњава завјет Цркве: хвали у молитвама дјела и подвиге Светих, поштује њихове ликове на иконама, поклања се са страхопоштовањем њиховим светим моштима. И та част се у цјелости узноси Богу, чијом благодаћу су они и достигли светост. А Богу је угодно поштовање које долази из људског срца, од искрених осјећања. Ходочашће је и предивна могућност спајања људи (често из различитих парохија) путем заједничке молитве, појања и разговора, освећених изворима Божије благодати.

Обавезно пред путовање треба узети (писмени) благослов духовника или парохијског свештеника.


О ЦРКВЕНОМ БЛАГОЧЕШЋУ

Под црквеном благочешћу се подразумијева однос према иконама и светињама које се налазе у храму , али и однос према самом себи као учеснику црквених богослужења и као храму Духа Светога. Црквено благочешће је однос према богослужењу, према свим стварима које су на овај или онај начин повезане са хришћанским учењем. Црквено благочешће је израз правила, канона, традиције Православне Цркве. Црквено благочешће почиње односом према Цркви. Ако човјек долази у цркву са страхопоштовањем, безусловним поштовањем светиње, онда ће такав човјек бити примљен од свег срца. И независно од тога да ли тај човјек умије да се понаша у цркви, он се неће осјећати као странац.


ПРЕД УЛАЗОМ

Прије свега, прилазећи Храму, православни хришћани се осјењују крсним знаком.

Осјењивање крсним знаком треба вршити са страхопоштовањем. Крстећи се, човјек на себи изображава символ Христових страдања за људске гријехе. И због тога то треба радити са највећим страхопоштовањем и највећом пажњом. Непажљиво осјењивање крсним знаком је гријех према жртви Христовој.

Треба знати да су све православне Цркве, по древној традицији, окренуте Олтаром према истоку - улаз је наспрам олтара, на западу. Некада има и одступања, али су она условљена градским планом изградње или другим околностима.


УНУТАР ХРАМА

Ушавши у Цркву, треба прекинути све разговоре, поготово оне који се не односе на храм.

Направивши неколико корака, како не бисмо ометали оне који улазе за нама , крећемо према Олтару, то јест на исток, и вршимо три појасна поклона с крсним знамењем. Послије тога се може прићи ка дијелу гдје се продају свијеће, књиге, ситни црквени предмети. Може се измијенити поздрав с познаницима, нешто упитати свештеника. Али ако сте дошли у цркву када је богослужење већ почело, онда не смијете разговарати све до његовог завршетка. Купивши свијеће , можете их упалити пред иконама , али под условом да је могуће слободно прићи свијећњацима који су постављени испред њих.

На аналоју, насред цркве, налази се икона празника, на којој је насликан празнични догађај ( нпр. Христово Васкрсење ) или светитељ чији се спомен врши у цркви тога дана. У првом рeду, по могућности, приђите тој икони, цјеливајте је и оставите прилог. Када служба почне, треба да се налазите на оном мјесту гдје вам је пријатно да стојите и да се молите. (У нашим црквама мушкарци обично стоје на десној, а жене на лијевој страни). Не треба прелазити са једног на друго мјесто у току богослужења.


МОЛИТВА У ЦРКВИ

Дошавши у Храм, помолите се не журећи се. Потрудите се да никога не ометате и да вас нико не омета. Највећи дио времена, када је црква отворена, у њој се врше одређена богослужења и најбоље од свега је узети у њима молитвено учешће.

Корисно је долазити у цркву ради богослужења, јер је оно и уређено тако да свака наша потреба - духовна или тјелесна - налази своје задовољење у православном богослужењу. Православно богослужење обухвата наш живот у цјелини: наш живот у свијету и наш унутрашњи живот, нашу радост и нашу тугу. На богослужењу има простора и за личну и за заједничку молитву.

Ако вам то вријеме дозвољава, никада немојте одлазити прије завршетка богослужења. Часови проведени у цркви ће вам се увијек вратити стоструком коришћу - духовном и тјелесном. Чак и ако не разумијете богослужбени језик, али имате дубоку унутрашњу потребу да се укључите у заједнички ток богослужења, да будете заједно са свештеником и свима који се моле, останите у цркви, доживљавајте молитвено расположење које у њој живи. Чак и ако само стојите ћутећи, својим страхопоштовањем учествујете у заједничкој молитви. У случају да вам се учини непознат садржај молитве или мисли почињу да вам се расијавају, трудите се да се молите Исусовом молитвом: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног ".