Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке

За наш духовни живот и спасење веома је битна чврста и јака вјера, али подједнако важно је и практично исповједање те вјере у свијету у којем живимо. Ако себе називамо ученицима Христовим, онда то морамо и да потврдимо својим дјелима. Међутим, колико то зависи од нас и да ли се ми приближавамо Богу искључиво нашим моћима и заслугама?

Божија благодат је невидљива енергија Божија, помоћ коју нам Бог даје да савладамо и оно што је људима немогуће, али Богу је могуће. Нико се Богу не може приближити, ако му се Он сам не открије. И Христос нам то потврђује ријечима: Јер без мене на можете чинити ништа! (Јов. 15,5.)

 

Када је Апостол Петар исповједио чврсту вјеру у Христа као Сина Божијег, Христос му одговара: Благо теби Симоне сине Јонин, јер ти тијело (то) не откри, него Дух..., а на другом мјесту каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.

 

Што је рођено од тијела - тијело је, а што је рођено од Духа - дух је. (Јов. 3, 5-6.) Према томе, сва наша напредовања у вјери и наш пут ка Богу зависe од Божије благодати. Св. Макарије каже: Да би препорођени човјек могао чинити духовна дјела, потребно је да благодат претходи и предводи, пошто човјек сам по себи не може да чини дјела достојна животу у Христу, него може само да жели или не жели да  ради сагласно са благодаћу!

 

Благодат Божија не обузима никога на силу. Она је сагласна са нашом слободом и садејствује с њом. Она подстиче и јача вољу и даје снагу да чинимо дјела достојна Христа. И литургијске молитве потврђују да нико није достојан да се приближи или да служи Литургију..., али Господ је тај који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје... и који, благодаћу својом, удостојава нас да се неосуђено причестимо пречистим тајнама Његовим на отпуштење гријехова и на живот вјечни.

 

Свједоци смо да у нашем свакодневном животу благодат Божја чини чуда. Почевши од обраћења Савла у Апостола Павла, до многих нама знаних и незнаних светих људи који се приближише Богу и познаше Га. И у средини у којој живимо свједоци смо честих промјена у срцима наших ближњих, који на чудне начине спознаше Божију благодат. Наравно, подсјећамо да је за ту промјену потребно прихватање сарадње Божје благодати и наше слободне воље, јер у срцима свих нас живи Васкрсли Господ, само Га треба пустити да нас поведе са собом у Царство Небеско које је за свакога од нас припремљено одувјек.

 

Зато преобраћени Апостол Павле и каже: Благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја, него благодат Божја која је са мном! (1. Кор. 15,10.) Божија благодат и Његов труд постигли су сједињење, те он и може рећи: Не живим више ја, него Христос живи у мени.

 

Хришћански начин задобијања Божије благодати јесу - Свете Тајне. Православна Црква вјерује да се спасење не завршава Христовом смрћу на Крсту, него у сједињењу Распетог и Васкрслог Христа са људима који вјерују у Њега. Према томе, она придаје велику важност светим Тајнама, као средствима кроз које се остварује то сједињење са Богом.

 Шта су то свете Тајне? Свете Тајне су видљиве свете радње кроз које се добија невидљива благодат Божија!

 

Посредством свештеника, као вршиоца Тајне и преставника Цркве, као субјекта који мисли и хоће, Прималац Тајне се својом чврстом вјером усаглашава са Црквом, као богочовјечанском заједницом. То значи да Дух Свети који живи у Цркви, преко свештеника и преко неке одређене материје (нпр. вода, уље, итд.) излива своју благодат на онога који Тајну прима. Бог се, дакле, у св. Тајнама људима открива кроз материју.

Бог је Творац, како духовног, тако и материјалног свијета. Од самог стварања свијета, Бог се пројављује кроз материју и дјелује у том материјалном свијету. Обзиром да је Он Творац материје, свега видљивог и невидљивог, сасвим је логично да постоји јединство између Творца и створеног, између Ствараоца и Његовог дјела. И сам Господ узима наше људско тијело и постаје човјек, тј. Богочовјек, осветивши тиме људску природу и све човјекове могућности, учинивши га уједињујућим фактором између Бога и створене природе, између Нествореног и створеног. Стога је сасвим природно да се у св. Тајнама Божја благодат излива кроз видљиву материју, кроз свету радњу и ријечи изговорене у њој.

   

Међутим, суштину св. Тајне не чине нити материја, нити покрети, нити изговорене ријечи, већ сусрет двије вјерујуће личности у крилу Цркве пуне Духа Светога и у њиховом физичком додиру: онога који Тајну врши и онога који Тајну прима.

Сам Христос је тај Који је невидљиви вршилац светих Тајни, преко свештеника, као видљивог вршиоца. У мистичном смислу, тај сусрет двају личности, у ствари, сусрет је са Богом Оцем, кроз Христа, а којег омогућава сам Дух Свети.

Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави. (Јн. 1, 18.) Зато Христос и каже: Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи. (Јн. 10, 9.)

 

  • КРШТЕЊЕ

Духовни живот у православној Цркви почиње светом тајном Крштења.

Свету тајну Крштења установио је сам Господ Исус Христос, својим крштењем на ријеци Јордану. Кроз Крштење, човјек који вјерује у Христа, поново се рађа водом и Духом за истински живот у Христу и постаје члан Цркве.

 

Света Тајна се врши троструким погружењем у воду онога који се крштава, у име Свете Тројице. Вршилац ове свете Тајне је свештеник или епископ, а у рјетким случајевима, због страха од смрти онога који треба да прими Крштење, може бити и сваки члан Цркве.

 

Смисао ове свете Тајне јесте смрт старог човјека који робује прародитељском гријеху и васкрсење новог човјека, слободног да у личном и свјесном додиру са Христом, постане члан Цркве Његове и сарадник Божји на плану свога спасења и спасења цијелог свијета.

 

Онај који се крсти, прво треба да повјерује да је Христос заиста Син Бога Живога. Без вјере у Христа Богочовјека, Крштење нема никаквог смисла, јер Христос каже: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен. (Мк. 16, 16.) Стога, онај који се крсти, на Крштењу изговара Символ вјере и тиме показује искрену вјеру у Спаситеља Христа, а своју вољу усаглашава са вољом свете православне Цркве.

 

Највећа истина коју смо примили вјером у Господа Исуса Христа јесте истина о Светој Тројици. Бог је тројичан, што значи да је Бог Света Тројица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети. То су три Божанске Личности, чије јединство лежи у Личности Бога Оца, једној суштини, једној љубави, једној мудрости и једној божанској енергији кроз коју познајемо Бога и спасавамо се. Бог је, дакле, један, а тројичан по Личностима, као што је једно стабло, један корјен, а три гране. У име тог Једног и Тројичног Бога ми се крштавамо. Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Син и Свети Дух; и ова Тројица су једно. (Саб. посл. Јов. 5, 7.)

 

Вјером прихватамо Христа за свога Спаситеља и Новог Адама. Стари Адам је кроз гријех отпао од Божје благодати, одбио је садејство и јединство са Богом. Умјесто тога, прихватио је горду овоземљску пролазност, живот на нивоу наших страсти, без смирености и духовне потребе за сталним узрастањем. Најкраће речено, постао је слуга ђавољи. И нас је у том смислу предодредио да га, као природни физички насљедници његови, слиједимо по природном току ствари. Дакле, преко Адамовог гријеха, ми се рађамо као насљедници првих богоотпадника.

 

Међутим, Бог не жели да Његово створење пропадне, нити жели да нас осуди на немање избора. Слобода, која је Њему својствена, и због које је и створио човјека, дата нам је кроз Христа; ако не желимо да слиједимо Адама на његовом путу, сада имамо могућност да преко вјере у Христа, у смрт се Његову крстимо, и са Њим васкрснемо. Стари Адам улази у воду и умире у њој, а Нови Адам васкрсава из воде у име Оца и Сина и Светога Духа. Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим. (Тит. 3,5.).

 

Бања поновног рођења кроз коју пролазе они који желе бити Христова браћа и сарадници, уводи нас у једну потпуно нову димензију духовног живота: стално узрастање у Христу. То узрастање је потпомогнуто Духом Светим, који обитава у Цркви, којег примамо кроз све свете тајне.

Крштење нас уводи  у светотајински живот у Цркви, већ у нову свету тајну – миропомазање. У православној Цркви, она се врши заједно са св. Тајном крштења. У њој, вршилац св. Тајне, св. Миром помазује чула и удове новокрштеног, изговарајући ријечи: “Печат дара Духа Светога!” За онога ко је крштен, тј. поновно рођен, ко је управо васкрсао из мртвих, пријеко су потребна и нова чула, духовни дарови за нови живот у Христу. Чулима се познаје свијет, а новим чулима треба да упознамо нови, духовни свијет.

 

Дух Свети се усељава у новокрштеног и чини га Христовом иконом, чинећи његово тијело храмом својим, припремајући га за опште васкрсење мртвих, дајући му знак по којем ће нас Господ познати у дан Суда.

 

Свето миро, као посебна трајна и миришљава супстанца, има своју символику. Помазивање новокрштеног означава присуство Духа Светога и сталну везу са Њим, и миомирис његов нас подсјећа на једну посебну интимност са Духом Светим, који омекшава срце наше, смањује огрубјелост и душу чини пријемчивију за Божје присуство.

Постајући Икона Христова и Храм Духа Светога, светим Тајнама крштења и Миропомзања, новопридошли члан Цркве почиње са изграђивањем своје личности. Бити личност, у православној Цркви значи, усагласити свој ум и вољу са умом и вољом Цркве, имати љубави и бити у заједници са другим, у сваком од њих видјети лик Христов.

 

  • ПРИЧЕШЋЕ (ЕВХАРИСТИЈА)

Св. Тајну Причешћа (или Евхаристију) установио је сам Господ Исус Христос на Тајној вечери, на дан Великог Четвртка, у навечерје свога страдања, крсне смрти и васкрсења.

Пред окупљеним ученицима преломио је хљеб и дао им га, уз ријечи: Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова, а затим им пружио чашу вина, рекавши: Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога Завјета, која се за вас и за многе излива на отпуштење гријехова! На тај начин, установио је највећу тајну, св. Тајну која је извор и исходиште свих других св. Тајни.

 

Тајна над тајнама је како Господ хљеб и вино претвара у Крв и Тијело своје и како се сједињује са нама и како нас чини учесницима спасења.

О важности ове св. Тајне, опет, говори сам Господ и на неколико мјеста, записаних у Св. Писму, каже: Ко не једе Тијело моје и не пије Крв моју, нема живот вјечни! Из ових се ријечи може закључити како је св. Тајна Причешћа најважнија степеница ка Богу.

С друге стране, Причешће подразумијева и све друге св. Тајне, јер нити се може причестити некрштен, нити онај ко не пости и не моли се, који се није исповиједио, ко се својим животом није припремио за сусрет са Богом.

 

О Причешћу су говорили многи св. Оци и много је хришћанске литературе написано на тему св. Тајне Причешћа. Но, сви се слажу у једном: да је оно централна тачка нашег свеукупног хришћанског живота. Кроз Причешће сједињујемо се са Христом, постајемо дио Њега, постајемо једно с Њим, те тако примамо усиновљење од Оца: сјединивши се са Сином, постајемо синови (кћери) Божје. И међусобно ступамо у крвну везу, јер Крв Христова тече нашим венама.

Наслиједивши од Христа св. Тајну Причешћа, Апостоли су установили св. Литургију, хришћанско богослужење чије централно мјесто заузима Канон Евхаристије, тј. освештавање Часних Дарова: хљеба и вина, које сам Дух Свети претвара у Крв и Тијело Христово, те причешћивање вијерника. Св. Црква православна ово држи чврсто и непоколебљиво већ трећи миленијум, без намјере да мијења Христову заповијест о Причешћу.

 

Сав наш живот и јесте Причешће, јер све што чинимо као хришћани, мјери се мјером Причешћа, тј сједињења са Христом. Све заповијести Цркве о посту, молитви, богослужењима, сав наш напор око моралног усавршавања, чињења добрих дијела, породичне светковине, сва хришћанска умјетност... укратко СВЕ у Цркви Христовој, своје полазиште и циљ има у св. Тајни Причешћа.

Стога, причешћивање вјерника на св. Литургији јесте смисао служења Литургије, али то не смијемо схватити површно.

 

Причешћивање је веома важно и треба се причешћивати што чешће, али са одређеном психофизичком припремом, како би нам Причешће било на спасење душе и тијела, а не на суд или на осуду. Својим животом између два причешћивања свједочимо Христа с којим се сједињујемо, те морамо водити рачуна о свом понашању, дјелима и ријечима, како бисмо свијету достојно показали Христа.

 

  • ПОКАЈАЊЕ

Св. Тајна Покајања претходи св. Тајни Причешћа, јер се њоме поновно утврђује јединство са Христом које је нарушено гријесима учињеним након св. Тајне Крштења. Будући да нема човјека који не гријеши и који је без гријеха, приступање св. Тајни Причешћа условљава се психофизичком припремом, а која свој врхунац има у св. Тајни Покајања.

Св. Тајна Исповјести или Покајања састоји се у праштању гријехова онима који се исповиједају и кају се због њих, од стране епископа или свештеника – видљиво, а од самог Христа невидљиво.

 

Ову св. Тајну установио је сам Христос који ју је и сам вршио, дајући први опроштај гријехова људима. Силу опраштања гријехова Он је дао Својим ученицима и њиховим насљедницима.

И ово рекавши дуну, и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; којима задржите, задржани су! (Јн. 20, 22-23.)

 

Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разријешите на земљи, биће разријешено на небу. (Мт. 18,18.)

 

Св. Јован Златоусти каже: То што чине свештеници доле, потврђује Христос горе и Господар потврћује суд слугу. Јер су они уздигнути на ту власт, пошто су се још прије преселили на небо и превазишли људску природу и ослободили се од наших страсти! (О Свештенству III P.G., 48, col. 645.)

 

Када смо, у претходној емисији, говорили о св. Тајни Причешћа, рекли смо да, ни ми не можемо бити поштеђени жртве љубави према Христу: да се и од нас очекује љубав као уздарје: пост, молитва, исповјест.

 

Према томе, пост је хришћански метод чишћења душе и тијела од нагомиланих гријеха, а св. Тајна Исповјести или Покајања је врхунац тог процеса припреме за сједињење са Христом.

У практичном духовном животу то троје: пост као потребно вријеме размишљања о својим гријесима, молитва као побожни разговор наше огрјеховљене душе са Васкрслим Господом и исповјест као очишћење од тих гријехова, неодвојива је цјелина која претоди св. Тајни Евхаристије, одн. Причешћа и на тај начин нас уводи у Царство Божије.

 

Сама св. Тајна Исповјести или Покајања подразумјева три битна елемента: исповиједање свих својих гријехова пред свештеником, искрено покајање због истих и молитва свештеника за разрјешење од тих истих гријехова. При томе, нагласићемо поново да је Христос тај који невидљиво опрашта гријехове преко свештеника којем је Он сам дао ту силу и благослов. Исповиједајући се пред свештеником, ми се исповиједамо самоме Христу, који познаје сваку тајну нашег срца.

 

Св. Тајна Покајања је, у једном дубљем смислу, темељ здравог односа према Богу, себи и ближњима. Упражњавајући њу и кроз њу човјек се учи врлини послушности Богу Творцу и позитивној критици у односу према себи и ближњима.

 

Дарови које добијамо на Крштењу, од којих издвајамо опроштење гријехова, како прародитељског, тако и личних, преносе се на сав наш живот у Христу. Међутим, гријех, по својој природи, јесте удаљавање од Бога и скретање са пута спасења. Стога, грјешник осјећа грижу савјести, тог гласа Божијег у нама, и има потребу да се врати на пут који води ка Богу, а не од Бога. Вријеме које се рачуна до Христовог оваплоћења, страдања и Васкрсења, а које називамо Стари Завјет, јесте вријеме дубоког очаја људског рода због немогућности личног односа са Богом и заједнице са Творцем, а нарочито због сазнања да нас гријех спречава у том односу.

 

Христос је управо тај јаз премостио својом смрћу и Васкрсењем и себе понудио као мост који спаја Бога и човјека. Такође, Христос оснива Цркву своју као заједницу оних који се кају за своје гријехове, желе лични однос с Богом и радују се том сусрету са Богом. Стога, Христос установљава Св. Тајну Покајања и заповиједа својим ученицима да опраштају гријехе покајанима или да их заувијек свежу, као што и сам рече: „Што свежете на земљи биће свезано и на небу, а што разријешите на земљи, биће разријешено на небу“. На тај начин, Христос својим Апостолима, а преко њих свим свештеницима Цркве, даје заповијест, обавезу и право да опраштају гријехове и тиме грешника уводе у Царство Небеско, или да их не опраштају и тиме непокајане грешнике одлуче од стада Христовог.

 

Из претходно реченог никако не треба закључити да је Света тајна Покајања само и искључиво ствар личне одлуке свештеника да одлучује по својој произвољној вољи, него да је чин разрјешења гријехова само кулминација онога што се претходно одиграло у души покајаног грешника.

 

Наиме, ова Света тајна подразумијева чврсту и непоколебљиву одлуку грешног човјека да се ослободи гријехова које је учинио свјесно или несвјесно, у знању или незнању и да као нови човијек крене у сусрет Богу. Ова одлука подразумијева и озбиљну анализу својих дјела, ријечи и размишљања, схватање гријеха као болести нашег ума и душе и свјесну потребу да се та „болест“ одбаци, очисти из душе, а како би се на то мјесто уселио сам Бог.

 

Говорећи о процесу, јер се такве одлуке не доносе на пречац, Света Црква препоручује пост као вријеме припреме за Свету тајну Покајања. Наиме пост, са својом видљивом страном одбацивања одређене врсте хране и пића и својом невидљивом страном молитве, размишљања и кајања за гријехове, јесте психо-физичка припрема за сусрет са Васкрслим Христом. Покајање треба разумјети слично припреми за сусрет са важном личности или дочеку драгог госта, са којим се, сигурно, нећемо сусрести или га дочекати без претходне припреме. У овом случају, драг гост је сам Бог.

 

Исповијест, као чин јавног одрицања од гријеха и јавно изражене жеље за покајањем, тј. промјеном начина живота, покајани грјешник изражава пред свештеником. У том случају, свештеник представља самога Христа којем се исповиједамо и од којег тражимо опроштај гријехова, односно, свештеник представља живу икону Христову пред којим се исповиједамо и који нам преноси ријечи Христове записане у Светом Јеванђељу.

 

Свето Писмо обилује мноштвом примјера покајања грешника од којих треба да се научимо искреном покајању и промјени нашег ума и начина живота након Покајања. Много је прелијепих црквених пјесама, псалама и химни које говоре о покајању, а примјери из живота светитеља, као нпр. житије св. Марије Магдалине, св. Марије Египћанке, Савла, тј. Апостола Павла и стотина и хиљада других, свако за себе говори о различитим гријесима и различитим путевима Покајања.

 

Покајање је лични пут сваког члана Цркве Христове према Васкрслом Христу и Његовом Царству, као што је некада Св. Јован Крститељ припремао човјечанство за Христов долазак ријечима: „Покајте се, јер се приближи Цартсво Небеско!“

С друге стр., Покајање, као лични чин, уводи нас у заједницу са Христом, у Његову Цркву Светих, вођену Духом Светим „...којој ни врата паклена неће одољети...“

 

  • СВЕШТЕНСТВО

Кроз све свете Тајне невидљиво нам се даје сам Христос. Међутим, да би се било која св. Тајна извршила, потребан је видљиви субјект преко којег ће Христос, као невидљиви, извршити ту св. Тајну. Св. Тајном свештенства, Христос поставља себи за сараднике одређене личности за епископе и свештенике, како би кроз њих учинио видљивим своје присуство у Цркви. Ако, дакле, друге св. Тајне престављају видљива средства путем којих нам свештеник дарује силу, од многих сила које нам је Христос подарио, или само тијело и саму крв Његову, св. Тајну свештенства одликује видљива личност која то испуњава и преко које нам Христос дарује Себе и Своје силе.

 

Св. Тајна Свештенства или Хиротонија чини онога који је прима преставником Цркве, вршиоцем св. Тајни преко којих Црква има своју егсистенцију у историји. Христос, као Првосвештеник, који приноси и који се приноси за живот свијета, изабира између вјерних једне заједнице, једнога да им служи и да се преко њега Он сам обраћа тој заједници. Као што је једном узео на себе људску природу, тако и данас, преко људске природе изабраних и посвећених, Христос дјелује, говори, освећује и благосиља.

 

Према томе, свештеници нису постављени сами од себе за свету службу, нити проповједају своју науку, благосиљају својом благодаћу, него уподобљавајући своју вољу Христовој вољи, они се удостојавају велике и свете дужности и части да Христос дјелује кроз њих као кроз активне инструменте спасења, видљиве органе једне заједнице.

 

Сви ти свештеници, са својим заједницама, обједињени су у једном центру: у епископу. Сваки епископ је прави Христов преставник, савршени Првосвештеник и глава једне помјесне Цркве. Наравно, и сви епископи су у јединственој заједници, сабору, да би заједно чували Христово учење и јединствени литургијски и канонски поредак Цркве.

 

Св. Тајну Свештенства установио је сам Христос изабравши својих 12 Апостола и давши им сваку власт и сваку силу, пославши им Духа Светога. Апостоли су, ширећи своју вјеру у Христа, изабирали презвитере и епископе, на које су, даље, прењели све што им је оставио Христос. Зато је наша Црква Саборна и Апостолска, јер се све што је Христос оставио и заповједио сачувало непромјењено до данас, преносећи се непрекинуто, путем полагања руку епископа на презвитере, од самога Христа до данас. Ова карактеристика Цркве је веома битна, јер њу нити једна секта или новоосновано вјерско удружење не може да фалсификује: благодат св. Тајне Свештенства коју Дух Свети неоскрвњено чува у Цркви.

 

  • БРАК

Света Тајна брака је свети чин, божанског поријекла, у којем се преко свештеника, даје благодат Светога Духа мушкарцу и жени, који се слободно сједињују у брачну заједницу. Ова природна и доживотна веза мужа и жене темељи се на истини да мушкарац и жена само у заједници творе комплетну личност. Као што ни Бог није усамљена личност, него је заједница Трију Личности, тако ни човјек не би био створен по лику Божјем, када би био сам.

Јединство двије личности супротног пола чине цјелину, брачну цјелину, јер је људско биће брачно биће.

 

Међутим, да би та цјелина заиста била савршено јединство, потребна је савршена љубав. Сваки је у другоме нашао управо оно што његовој личности недостаје. Муж се доказује женом и само у односу с њом он је цјелина, потпуно биће. Двоје се воле зато што се допуњују. Као што рече Шилер: „ Љубав се не рађа између двије душе које исто звуче, него које хармонично звуче!“ Љубав свакога обогаћује, јер неограничено прима и дарује, а мржња осиромашује, јер нити прима, нити даје.

 

Стога, ако брак почива на савршеној љубави, он је нераскидив. Својства брака и јесу јединство и нераскидивост. Брак је, дакле, вјечна категорија. Међутим, раскид брака је могућ само онда када нестане љубави, оног чиниоца који је и спојио двије личности у једну вјечну заједницу.

 

Духовну компоненту брака, благослов Господњи, темељимо на Христовом присуству на свадби у Кани Галилејској и почетку Његог јавног дјеловања управо на тој свадби. Тиме Он наглашава да све почиње од породице као Домаће Цркве.

 

Веома важну улогу у одуховљењу брака има и труд око унапређења одговорности једног према другоме. Љубав расте усавршавањем заједничке одговорности, док одговорност расте из љубави. Та одговорност се не завршава између њих двоје, она се преноси на мјесто те брачне заједнице у друштву и у Цркви.

 

На тај начин двије личности које се употпуњују у узајамном односу, заиста постају једна личност која се у друштву и Цркви употпуњава према другим личностима. На тај начин Св. Тајна брака добија свој пуни божански карактер. Свето писмо пореди однос брачних другова са односом Христа према Цркви: однос љубави, заштите и поштовања.

 

С др. стр. брак не можемо схватити искључиво као духовну везу супружника. Тјелесна привлачност и веза мужа и жене, њихова природна људска потреба за задовољењем тјелесног сједињења, предуслов је за сваки духовни напор на којем треба да истрају. Црква Христова има реалистичан однос према браку и само на тај начин ову св. Тајну она ставља на веома важно мјесто у животу сваког човјека који тежи спасењу, доживљавајући је као потпуну везу: тјелесну и духовну.

 

Међутим, Црква благосиља и монашки приступ животу и ставља га у раван са браком. Основна разлика између брачног и монашког живота је у томе што брачни супружници гледају Христа једно у другом, доживљавају Христа кроз узајамни брачни однос, а монах пред Богом има већу одговорност, јер лично, непосредно остварује тај однос са Богом. Он свој живот посвећује Богу и, уздржавајући се од испољавања својих природних људских емотивних и физичких потреба, он приноси Богу жртву и сву своју личност ставља у службу Божју.