Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке

КО ЈЕ БИО ДР СТЕВАН МОЉЕВИЋ

 

ДР ДРАГОЈЕ ТОДОРОВИЋ,

БЕОГРАД

 

Рођен је у Рудом 1888. године, у време аустроугарске окупације. Школу је учио у родном месту, у Сарајеву и Загребу, где је постао доктор правних наука. Све то под жезлом моћне црно-жуте монархије. Међутим, одлучујући утицај на његово формирање имао је патријархални родитељски дом. Ту је примио све оне вредности које ће носити кроз цео живот - Светосавље и Косовски завет.

Као гимназијалац у Сарајеву, приступио је покрету чији је зачетник био Гаћиновић, „покрету - како је записао - омладине једног покореног народа“. После анексије Босне и Херцеговине, Аустро-угарска је припремала отварање „Босанског сабора“ и тиме ставила до знања да је ова област коначно део црно-жуте монархије. „Требало је да неко каже - пише Мољевић - да Срби у Босни неће ни Устава ни Сабора, нити ишта што Аустрија доноси“. Тај задатак узели су на себе Богдан Жерајић и Стеван Мољевић. На дан отварања Сабора, 15. јуна 1910. г., Жерајић је извршио атентат на поглавара Босне Варешанина, кад се овај враћао с отварања Сабора. Не успевши у атентату, Жерајић је себи одузео живот, а с његовом смрћу сахрањена је и тајна о његовом саучеснику Мољевићу.

 

Настанивши се у Бањалуци, по завршетку студија, Мољевић ту организује национално друштво „Соко“ и трезвењачку дружину „Побратимство“ - све у знаку развијања националне свести и величања Србије. А после успеха Српске војске у Балканским ратовима, наде у ослобођење поробљеног народа у Босни биле су надомак руке.

 

Атентат Гаврила Принципа у Сарајеву био је сигнал за црно-жуту царевину да покрене своју ратну машинерију, да казни и сломи Србију и умири бунтовни српски елемент у Босни и Херцеговини. Поћорек је кренуо у „казнену“ експедицију против Србије, а читав владајући апарат моћне Царевине отпочео је прави прогон против Срба у Босни и Херцеговини. Општа хајка ширила се као саблазна зараза. Цела Босна беше претворена у земљу преких судова, а вешала уливаху страх немоћном становништву. Одвођење „опаснијих“ у логоре и општа пљачка „за потребе војске“ опустошише земљу.

 

Цвет српске интелигенције изведен је пред суд у познатом, по злу, „Велеиздајничком бањалучком процесу“ 1916. г. Међу 156 оптужених нашао се и др Стеван Мољевић. На смрт је осуђено 16 оптужених, велики број на казне од 5 до 20 година робије. Мољевић је ослобођен оптужбе, али не и затвора.

 

Васкрс после Голготе

 

Поробљена, десеткована, исцрпљена глађу и болештинама, али храбра и достојанствена, та измучена Босна и Херцеговина дочекала је најзад свој васкрс. Мољевић се враћа у Бањалуку и тамо, на његову иницијативу, Народно вијеће Бањалуке усваја Прокламацију 27. новембра 1918. г., којом проглашава присаједињење Босне и Херцеговине Краљевини Србији, те да се „од данас вољом народа, Босна и Херцеговина сматра саставним и нераздруживим дијелом Краљевине Србије“.

 

Пошто је 1. децембра 1918. г. извршено уједињење земље у Краљевину СХС, то је и Мољевићева идеја о прикључењу Босне и Херцеговине Србији остала само пуста жеља. Мољевић је с резигнацијом закључио да је „српски народ пропустио једну од највећих шанси у својој историји“, јер није био у стању да проникне суштину заблуде којој се предаје, прихватио је југословенски програм не знајући за његове сложене облике.

 

У послератним годинама, Мољевић је настојао да од Бањалуке створи привредни и културни центар, нарочито после 1929. г. кад Бањалука постаје средиште Врбаске бановине. Своје погледе на збивања у свету и код нас износи у часопису „Развитак“ у којем је држао рубрику „Политички преглед, спољни и унутрашњи“. Доцније, покреће лист „Отаџбина“, гласило његових мисли и идеја. У време надирућих диктаторских режима, он брани идеје грађанске демократије.

 

На удару је нарочито фашизам у „којем је вода све, народ ништа, фашизам развија националну мржњу и шовинизам: једна нација је Богом одређена да влада над осталим нацијама, германска раса је владајућа, она треба да потчини мање народе... Фашизам значи рат и сталну ратну опасност. Садашњица је најбољи доказ за то. Мир виси о танкој нити“ - пише Мољевић 1937. г. Тај антифашистички, антихитлеровски став „Отаџбине“ био је толико упадљив да је интервенисала дипломатија Рајха преко свог генералног конзула који протестује због таквог писања „Отаџбине“.

По оснивању Српског културног клуба у Београду почетком 1937. г., Мољевић приступа истоме и постаје председник Бањалучког одбора клуба.

 

У време кампање за решење такозваног хрватског питања, Мољевић износи своје резерве у погледу успешног окончања проблема. Разлог је, износи Мољевић, у претераним захтевима др Мачека који има у виду само Хрватску, а не и Југославију - држећи се, при том, гледишта која му одговарају: где су Хрвати у већини - држи се етничког, где су у мањини - историјског, а где нема ни једног ни другог - он тражи животни простор.

 

А кад је потписан Споразум Цветковић-Мачек о стварању Бановине Хрватске, у којој се нашло више од милион Срба, за тако срочени споразум рекао је да га подсећа на онај минхенски, када су велике силе капитулантски предале Чехословачку Немачкој, а ова је разбила Чехословачку стварањем Словачке.

После стварања Бановине Хрватске, било је покушаја да се од српских земаља створи посебна јединица, попут оне Хрватске, али је све остало само на покушају.

Мољевићево страховање за судбину земље показало се, нажалост, као тачно. Његово предвиђање да Хрвати неће бранити Југославију, такође се обистинило. Свестан ситуације у којој се нашао, он је одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године, напустио Бањалуку и своју породицу отиснувши се у илегалу. Отишао је у Црну Гору и тамо написао свој трактат „О нашој држави и њеним границама“.

 

Ужаснут покољима које су усташе вршиле над недужним српским народом и трагичној судбини Срба на Косову и Метохији, у Македонији, Срему и Бачкој и оним деловима Србије које су окупирали Бугари, он је у том свом пројекту изнео поглед на односе Срба и Хрвата, који ће оставити као тестамент српском народу. По том пројекту, до детаља је извео границу између Срба и Хрвата, раздвојио их у посебне федералне јединице како више не би дошло до нових крвопролића и страдања српског народа. Да би се то избегло, Мољевић предвиђа „пресељење и измену житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба с хрватског подручја“ - што представља једини пут за њихове боље односе, закључио је. То је била идеја о хомогеној Србији која никад није заживела, а прогони и геноцид над српским народом поновили су се 1991. и у „Олуји“ 1995. године.

 

Мољевић је желео да што пре сусретне Дражу Михаиловића и изложи му свој програм уређења поратне Југославије. На путу за Србију, између Шавника и Жабљака, бива рањен у главу од једне групе партизана. После дугог путовања и задржавања у Западној Србији, најзад је успео да се састане с Дражом на Златару 21. маја 1942. године. Мољевић је у разговору с врховним командантом војске у Отаџбини образлагао своје гледиште, Дража је тражио шира објашњења, а Мољевић је пружао допунска обавештења. Разговори су завршени на обострано задовољство и Мољевић је званично приступио Равногорском покрету, мада је још у августу 1941. г. био именован за члана Извршног одбора Централног националног комитета. Дража је одатле отишао у Црну Гору, а Мољевић је уз Драгишу Васића остао по задатку у Србији.

 

Но, крајем године, на тражење Дражино, отишао је у Црну Гору где су се нашли чланови Извршног одбора: Младен Жујовић, Драгиша Васић и Стеван Мољевић. Добили су задатак да делују као политичка снага Покрета. У том циљу покренут је лист „Равна Гора“, као централни орган Покрета. Главни уредник био је Драгиша Васић.

Из Црне Горе, уз ђенерала Михаиловића, вратио се у Србију 1943. г.

 

У јануару месецу 1944. г., одржан је Светосавски конгрес у селу Ба, на којем је Мољевић темељно обрадио програм Равногорског покрета у погледу реформе будуће државе и њеном организовању на федеративној основи с династијом Карађорђевић на челу. Ту је дошла и Дражина изјава којом одбија лажне гласове о наводно колективној одмазди над хрватским народом због почињених злочина над Србима.

 

После одлуке савезника о одбацивању покрета Драже Михаиловића и уласку совјетских трупа у Србију, Мољевић се заједно с војском ђенерала Михаиловића повлачи из Србије и доживљава тешке дане у тој босанској голготи. Заробљен је у његовој Босанској Крајини и спроведен у Београд. По хватању Драже Михаиловића, у Београду је организовано судење Дражи и његовим сарадницима. Мољевић се нашао као другооптужени на тој смртоносној листи.

 

Тај партијско-војни Трибунал осудио је ђенерала Михаиловића на смрт, а др Стевана Мољевића, као „народног непријатеља“, на 20 година робије, на лагано умирање у сремскомитровичкој робијашници. Шиканирање, насиље и нељудски затворски услови нарушили су његово здравље и отерали га у смрт после 13 година робијања. Умро је у затворској ћелији 15. новембра 1959. г. Пред смрт је оставио поруку коју је забележио његов сапутник Милан Л. Рајић: „Умирем мирне савести, јер сам био битку с непријатељем до последњих моћи, под тешким условима, у Титовим казаматима, где се сваки живот гаси. Сви не можемо да преживимо, неко мора да погине, неко мора да умре, ја умирем, а ви продужите битку до краја. Доћи ће победа - сигурно и без мене...“

 

Тако је завршио национални борац др Стеван Мољевић. Доживео је крах царевине Фрање Јосифа и Хитлеровог Трећег рајха, усмртила га је Брозова комунистичка Југославија. Он данас почива у Србији, а његова порука српском народу остаје као завет: „Наш спас у садашњости, наш напредак, наша срећа и наше благостање у будућности зависе од нашег српског јединства - политичког, духовног, моралног, заснованог на слободи и правди - тим вечним темељима сваке слободне заједнице“.

     

Концепти Српског културног клуба

 

Немогућност функционисања и стабилизације прве југословенске државе, недуго после Првог светског рата постепено ће довести до тога да неки српски политички предводници промене ставове у погледу стварне могућности и реалне перспективе заједничке државе са Хрватима и Словенцима, па ће се идеја Велике Србије постепено обнављати у јавном животу. Прво кроз формирање Српске странке и назив њеног службеног гласила, а у марту 1928. године радикалски народни посланик Пуниша Рачић је на седници Народне скупштине захтевао да се држава преуреди и преименује у Велику Србију. Преломни тренутак је дошао формирањем Бановине Хрватске. Пошто је Радикална странка тада била потпуно разбијена, а Милан Стојадиновић физички одстрањен из политичког живота, није био могућ организован партијски отпор политици регента Павла Карађорђевића, па је група најистакнутијих српских интелектуалаца формирала Српски културни клуб који ће реафирмисати српску државотворну идеју под слоганом „Срби на окуп“.

 

Оснивачи Српског културног клуба били су Слободан Јовановић и Драгиша Васић. Формално или неформално, својим српским националним идејама тај клуб ће за себе везати Владимира Ћоровића, Драгослава Страњаковића, Стевана Мољевића, Лазу Костића, Владику Николаја Велимировића. Најзад је потпуно схваћен велики промашај направљен прводецембарским актом 1918. године, а ламентирало се и над пропуштеним приликама да се изврши ампутација Хрватске, по ком питању је први идеју јавно изнео Стојан Протић у полемици са Антом Трумбићем одмах по уједињењу, краљ Александар 1928. године и Милан Стојадиновић 1937, настојећи да дефинитивно реши хрватско питање. Идеју Велике Србије тридесетих година свесрдно су пропагирали Добросав Јевђевић и Радмило Грчић, као и Младен Жујовић, Зоран Андрић, Никола Стојановић и Војислав Вујанац. Српски културни клуб је развио широку активност организујући предавања, издајући новине и развијајући српску државотворну идеју на изнова пробуђеној националној свести.

     

 

Југославија по Стевану Мољевићу

 

ПРОЈЕКАТ СТЕВАНА МОЉЕВИЋА ОД 30. ЈУНА 1941. О ГРАНИЦАМА, ДРУШТВЕНОМ УРЕЂЕЊУ И СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ „ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ“ У ОБНОВЉЕНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА1

 

ХОМОГЕНА СРБИЈА2

 

Искушења српског народа у овоме рату, изазвана губитком државе и слободе, довела су га до непоколебљивог уверења:

 

1) да снагу државе не чини ни пространство њене територије, ни број њеног житељства, па ни богатство земље, колико независност погледа, смисао и љубав за државу, њену слободу и независност, унутрашња слога и духовна повезаност народа у часу спољне опасности, те спремност његова да за државу и њену слободу жртвује све што има, па и себе сама;

 

2) да он ту истоветност погледа на државу, смисао и љубав за државу и њену независност може опет постићи, само ако буде окупљен у хомогеној Србији. Примере су му за то дале Србија и Црна Гора у прошлим ратовима и Грчка у садањем рату.

 

Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност: да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове, те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена.

 

Те стратешке и саобраћајне линије и чворови, потребни за сигурност, живот и опстанак Србије, иако гдегде данас не би имали српску већину, имају да послуже Србији и српском народу да се не би више понављала тешка страдања која Србима наносе њихови суседи чим се пружи прилика.

 

Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.3

 

ГРАНИЦЕ

Основна грешка у нашем државном уређењу била је што 1918. г. нису биле ударене границе Србије. Та се грешка мора исправити, данас или никад. Те се границе данас морају ударити, и оне морају да ухвате цело етничко подручје на коме Срби живе са слободним излазима на море за све српске области које су на домак мора.

 

1) На истоку и југоистоку (Србија и Јужна Србија4) српске су границе обележене исходом ратова за ослобођење, и њих ваља само појачати Видином и Ћустендилом.

 

2) На југу (Црна Гора и Херцеговина) ваља да у Југозападну српску област уђу поред територије Зетске бановине:5

 

а) сва источна Херцеговина са железничком пругом од Коњица па до Плоча, укључиво са појасом који би ту пругу заштићавао, тако да би у њу ушао срез коњички цео; од мостарског среза општине: Мостар град, Бијело Поље, Благај и Житомислићи; срез столачки цео; а од метковићког среза Плоче6 и све подручје јужно од Плоче; те Дубровник коме би се имао дати посебан статус.

 

б) северни део Албаније, уколико Албанија не би добила аутономију,

 

3) На западу ваља да у Западну српску област уђу, поред Врбаске бановине, Северна Далмација, српски део Лике, Кордуна, Баније и део Славоније, тако да тој области припадну личка жељ. пруга од Плашког до Шибеника и северна жељ. пруга од Окучана преко Суње до Костајнице. У ту би област ушао на једној страни срез бугојански осим Гор. Вакуф, а од среза лијевањског општине: Лијевно7 и Доње Поље, а на другој страни од среза шибеничког општине: Шибеник и Скрадин; од книнског среза: општина Книн и српски део општине Дрниш са свом територијом преко које прелази жељ. пруга Книн - Шибеник, те евентуално српским делом општине Врлика у сињском срезу; срез бенковачки цео; срез биоградски цео; срез Преко цео; тако да граница Западне српске области иде Велебитским Каналом и обухвата Задар са свим отоцима пред њим, од среза госпићког општине: Госпић, Лички Осик и Медак; од среза перушићког источни део, преко кога прелази жељ. пруга; од среза оточачког општине: Дабар, Шкаре и Врховине; од среза огулинског општине: Дрежница, Гомирје, Гор. Дубрава и Плашки; срез војнички осим општине Бариловић; срез Вргинмост цео; срез глински осим општина Бучице и Станковац; од среза петрињског општине: Блиња, Градуса, Јабуковац и Суња; срез костајнички осим општине Бобовац; од среза Новске општине: Јасеновац и Вањска Новска, али ове општине ваља порушити тако да жељ. пруга остане на територији ових двеју општина; срез окучански цео; срез пакрачки осим општина: Антуновац, Гај и Пољана; од среза пожешког општина Велић Село; срез Дарувар, Грубишно Поље и Слатина; затим босански срезови Дервента и Градачац. Разуме се да у ову област улазе и сви други срезови унутар наведених граница.

За ову западну српску област, која би имала 46 срезова са близу милион и по душа, на којој је цело предузеће Шипада,8. и велики гвоздени рудник Љубија, и преко које прелази Јадранска пруга Ваљево - Бања Лука -Шибеник, ваљало би обезбедити Задар с околином и отоке који су пред њим ради заштите њеног изласка на море.

 

4) Северној српској области ваља дати, уз територију Дунавске бановине, одузете јој српске срезове Вуковар, Шид и Илок, и од винковачког среза општине: Винковци, Лаже, Мирковци и Нови Јанковци; срез и град Осијек цео;

Овој области ваља обезбедити Барању с Печујом и источни Банат с Темишваром и Решицама.

 

5) Средишној српској области - Дринској бановини - имају се повратити одузети јој босански срезови: Брчко, Травник и Фојница.

 

Далмација, која би обухватала Јадранску обалу од Плоча па до испод Шибеника, те од бос. херц. срезова: Прозор, Љубушки, Дувно; западне делове мостарског и ливањског среза, те делове книнског и шибеничког среза на северу, има да уђе у састав Србије и да добије засебан аутономан положај. Римокатоличка црква у Далмацији биће призната и од државе помагана, али рад цркве и римокатоличког свештенства у народу мора бити на корист државе и под њеном контролом.

 

ОДНОС ПРЕМА ОСТАЛИМ ЈУГОСЛОВЕНСКИМ И БАЛКАНСКИМ ДРЖАВАМА

 

Србија има да, верна својој прошлости и својој мисији на Балкану, буде и у будућности носилац југословенске мисли, те први поборник балканске солидарности и Гледстонова принципа „Балкан балканским народима“. Време тражи окупљање мањих држава у веће јединице, савезе и блокове, а од Срба ће то тражити и њихови пријатељи. Срби ће се тим тражењима радо одазвати, јер је то у духу њихове историске мисли на Балкану. Срби су тим путем пошли већ онда кад су стварали Југославију, и они с тога пута неће натраг. Само, како је први корак на томе путу био погрешно учињен у томе што су они све дали и у Југославију одмах утопили и Србију и Црну Гору и српство, док су остали - Хрвати и Словенци и муслимани - пошли противним путем - да од Југославије све узму, а ништа да не дају, то се сад та грешка мора исправити, а исправиће се само ако Срби одмах при васкрсу Југославије, већ у првом часу, и без ичијег питања, створе хомогену Србију у границама како су напред означене, па тек онда са те основице, као свршеног чина, приступе уређењу свих осталих питања и са Хрватима и Словенцима.

 

Југославија би, према томе, имала бити урађена на федеративној основи са три федералне јединице: српском, хрватском и словеначком (Србија, Хрватска и Словенија). И тек кад се то стање среди, кад се сви српски крајеви повежу у једну хомогену Србију и кад се саживе, онда би се могло помишљати на уже зближење с Бугарима. Дотле би се могло с њима сарађивати на културном и економском приближавању (прво путем штампе, књиге, Цркве и друштвеног упознавања, а друго царинском унијом).

 

Срби, који су се пре близу пет векова једини на Балкану озбиљно опрли најезди Османлија са Истока на Запад,

 

Срби, који су у борби са турском империјом истрајали и први дигли устанак против Турака,

Срби, који су се први на Балкану опрли најезди Германа са Запада према Истоку, добили су тиме право на вођство на Балкану, и они се тога вођства неће и не могу одрећи ни због себе ни због Балкана и његове судбине. Они своју историску мисију морају испунити, а моћиће то учинити само ако буду окупљени у хомогеној Србији и оквиру Југославије коју ће задахнути својим духом и дати јој свој печат. Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији. Само та хегемонија мора да буде у величини духа, у ширини погледа и даљини видика, у смелости политичке мисли, у одлучности политичке акције, за што су Срби до данас дали довољно примера и доказа у свим одлучним часовима своје прошлости. И као што је садашњост само крајња тачка прошлости, и будућност ваља да им буде продужена линија прошлости.

 

ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ

 

Друштвено уређење у Југославији, засновано на неограниченом либерализму, било је у несређеним поратним временима злоупотребљавано и искоришћавано на штету слабијих од стране јачих и од стране појединаца на штету заједнице. То је реметило потребну равнотежу у привредном животу, а водило расулу националног и друштвеног морала и јавног живота. У Србији9 рад има да буде основ, циљ и смисао живота сваког човека, те да буде праведно награђен према квалитету и квантитету; капитал има да буде средство којим ће српски народ да остварује своју историску мисију на пољу народне одбране, народне привреде и народне културе, те обезбеди свој народни опстанак, али носилац капитала и капитализма има да буде у првом реду држава.

И приватни капитал је народна својина, и има да буде под заштитом, али и под надзором државе, те да и он послужи добру народа и заједнице.

 

Држава има да створи сваком свом држављанину могућност рада и зараде, те да сваког осигура за случај болести, старости и изнемоглости.

 

Слобода личности, личне иницијативе и личне имовине има бити сваком држављанину обезбеђена законом; само та слобода не сме бити злоупотребљавана и искоришћавана ни на штету другог човека ни на штету заједнице.

 

Слобода мисли, слобода вере и слобода штампе има такођер бити обезбеђена, али не сме бити злоупотребљавана.

 

Црква, као организација, може бити у Србији призната и помагана само ако је према иностранству потпуно независна и ако у Србији има свог врховног поглавара.

На верској основи не могу се стварати политичке партије.

Штампа има да служи народу и држави, те подизању јавног морала.

 

НАРОДНИ ПРЕПОРОД

 

Да се постигне преуређење државе и њеног друштвеног стања, српском народу је потребан општи народни препород у свима његовим редовима и на свим пољима народног живота. За тај препород потребно је прибрати и окупити све народне снаге, не делећи српски народ по класама, јер се он дели само по занимањима, која ваља сва да буду часна и по заједницу корисна, те да сва раде у једном истом смеру у пуној хармонији, да се у свом раду допуњују и испомажу. У прве редове ваља да уђу интелектуалци - просвећени синови српског народа и његова омладина, те да дају примере свога прегалаштва, самопрегора, реда, рада и дисциплине, и да изгарају на својим дужностима.

Никшић, 30. јуна 1941 год.10

 

НАШ ПУТ 11

 

Води нас стопама косовских витезова.

Пошли смо да створимо Србију,

 

у којој ће бити уједињени сви Срби и све земље у којима Срби живе;

 

у којој ће владати закон, ред и друштвена правда;

 

да сељак буде домаћин, да има довољно земље и живи бољим животом,

 

да радник буде праведно награђен за свој рад и обезбеђен у старости, болести и изнемоглости;

 

да чиновник представник државе у своме делокругу буде материјално обезбеђен и заштићен, али и одговоран;

 

у којој ће капитал бити законом заштићен, али и контролисан, а главни носилац капитала бити држава;

 

у којој ће бити признате заслуге свима борцима за народно ослобођење како у прошлим ратовима тако и у овоме, а њиховим породицама омогућен живот;

 

у којој ће издајници и они који су своје положаје у јавном животу злоупотребили бити праведно кажњени;

 

у којој ће јавним животом да управљају они који су за то достојни.

 

Ето, такву Србију, какву су сањала сва наша поколења, а за какву се бори српски народ од Карађорђа па до дана данашњега, у којој ће се моћи живети достојно човека, а за коју је вредно умрети, такву Србију која ће с поносом да води Југославију, па и цео Балкан, желимо да створимо или да изгинемо, као што изгинуше косовски витезови.

 

То је пут који нам је показао наш млади Краљ.12

То је пут којим нас води наш Дража Војвода.13

Додатак библиотеци Равна Гора14

 

1 Оригинал (писан на машини, ћирилицом, умножен на шапирографу) у Архиву Војноисторијског института, фонд Четничка архива (даље: Архив VII, Ча), к. 144, рег. бр. 4/1 (ЦГ-П-5б). Између заграда је назначено како је докуменат раније био евидентиран; за сваки докуменат - који има такву, ранију, регистрацију - даваће се и тај податак.

 

2  Документ се налази у омоту на коме пише: Др Ст.[еван] М. [ољевић] „ХОМОГЕНА СРБИЈА“. Др Стеван Мољевић (1883, Рудо), адвокат у Бањалуци, члан Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, оснивач Француског и Енглеског клуба и председник Српског културног клуба у том месту. Десетог априла 1941. побегао у Црну Гору. Члан је четничког Централног националног комитета (даље: ЦНК) од августа 1941. до краја јануара 1944 (Архив VII, Ца, к. 3, рег. бр. 27/1). Од тада до јуна 1944. један је од потпредиседника ЦНК, од јуна 1944. до почетка маја 1945. секретар (председник) Извршног одбора ЦНК. По доласку у Штаб четничке Врховне команде Југословенске војске у отаџбини (даље: ВК ЈВУО) почетком маја 1942, укључен у тзв. цивилни (политички) део ВК ЈВУО, у коме су се већ налазили Драгиша Васић (потпредседник Српског културног клуба у Београду) и др Младен Жујовић (члан Републиканске странке). По повратку ВК ЈВУО из Црне Горе у Србију (почетком лета 1943.) преузима улогу политичког руководиоца четничког покрета Драже Михаиловића (даље: четнички покрет ДМ) и саветника Драже Михаиловића по политичким питањима (до тада је то био Драгиша Васић). Са Дражом Михаиловићем организује (крајем јануара 1944.) четнички конгрес у с. Ба (Ваљево). Аутор је више политичких докумената четничког покрета ДМ („Декларација од 1. и 12. 1943“, „Порука Хрватима“, „Порука Муслиманима“, „Пред нама је један пут“ и др.). У ВК ЈВУО остао све до разбијања четничких јединица од стране НОВЈ (крај априла 1945). Властима ДФЈ предао се 3. септембра 1945. Осуђен је на 20 година робије и после (помилован (Архив VII, Ча, к. 260, рег. бр. 26-2/1 и 34-2/1).

 

3  Геноцид који су вршиле усташке јединице НДХ у току II светског рата, чији је циљ био потпуно физичко уништење српског становништва на територији НДХ, четнички покрет ДМ приписује Хрватима и Муслиманима у целини. Отуда и идентификација Хрвата и Муслимана са усташким јединицама у свим документима четничког покрета када је реч о усташким злочинима.

 

4  Реч је о садашњој територији СР Македоније. Краљевина Југославија је Македонију сматрала делом Србије и називала је Јужном Србијом.

 

5  Пре споразума Цветковић-Мачек, Краљевина Југославија је административно била подељена на девет бановина: Дравску, Савску, Врбаску, Приморску, Зетску, Дринску, Дунавску, Моравску и Вардарску. Зетска бановина је, углавном, обухватала данашњу територију СР Црне Горе.

 

6  Сада: Кардељево.

 

7  Треба: Ливно (према кар М 1:100.000).

 

8  Акционарско друштво иностраног капитала које је експлоатисало шумско богатство Босне.

 

9  Наредна четири става су цитирана у прогласу четничког покрета (август 1943.), под насловом „Радницима и службеницима широм отаџбине“ (Архив VII, Ча, к. 2, рег. бр. 22/3).

 

10 Тиме је завршен текст „Хомогена Србија“. Као прилог документу дата је карта замишљене послератне Југославије. Поред ове карте, постоје и друге на којима су приказане границе Југославије после II светског рата. На њима је „Будућа Југославија“ приказана тако да је она повезана са Чехословачком коридором који раздваја Мађарску и Аустрију, и да један део Истре припада Великој Србији (Архив VII, Ца, к. 7, рег. бр. 36/2 и 38/2). Штампа НДХ је 24. јануара 1943. писала о основама „Велике Србије“. О томе је један од команданата четничке Врховне команде телеграмом обавестио Дражу Михаиловића истакавши да је истовремено дата и карта „која се поклапа скоро са оном господина Мољевића уз чланак о хомогеној Србији“ (Архив VII, Ча, к. 289, рег. бр. 7/1).

 

11  Текст до краја је дат уз поменуту карту

 

12  Односи се на Петра II Карађорђевића

 

13 Драгољуб (Михаила) Михаиловић - Дража

 

14 Дописано на полеђини листа на коме је дата карта »Велике Србије«.