Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке

Милутин МиланковићЖИВОТ МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА

 

Милутин Миланковић, астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжежињер проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник, рођен је у Даљу 16. маја 1879. у угледној породици Миланковић.

 

 О својим прецима у родослову који је саставио за период од 1690. до 1940. године, Миланковић каже: «Миланкови потомци, који се по њему назваше Миланковићима, живели су у Даљу два и по века. Својим способностима и тежњом ка вишем попеше се у ранг интелектуалаца и факултетлија већ својим трећим коленом, мојим прадедом Тодором, који је свршио правне науке, а школовао је и своје синове».

 

Милутинов отац Милан и мајка Јелисавета из угледне осјечке породице Муачевић, изродили су шесторо дјеце, од којих је троје умрло у дјетињству и раној младости, а дугог вијека били су само Милутин, његова сестра близнакиња Милена и млађи брат Богдан, познати романиста и музиколог. Милан Миланковић држао је радњу с колонијалном робом која је дунавским лађама пристизала из Беча, Пожуна и Пеште. Милутинов отац умро је врло млад, када је Милутину било само шест година, тако да је бригу о дјеци и имању од преко педесет хектара ораница и винограда, поред мајке, преузео њихов ујак Васа Муачевић, који ће водити бригу о Милутину све док овај не почне самостално да привређује кроз инжињерску праксу.

 

Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном 1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њено окружење, посебно величанствени Дунав који је протицао поред њихове баште.

„Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове мешала се са тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе… Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама.“

 

Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Овдје ће пресудну улогу у његовом животном опредјељењу имати професор математике Владимир Варићак, доцнији познати математичар, члан ЈАЗУ и САНУ.

 

„Већ ми је Варићак говорио да у царству наука има негде ненасељених и необрађених крајева изван или између густих научничких насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни научнички посед, а можда и цело властелинство.“

 

Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, гдје за 6 година стиче звање дипломираног инжињера, а 1904. године постаје доктор техничких наука. Од 1905. до 1909. ради као грађевински инжињер у неколико бечких фирми, а афирмацију стиче као пројектант армирано – бетонских грађевина.

 

Пријављује шест патената чијом примјеном ће бити изграђени бројни објекти на подручју тадашње Аустро-угарске монархије.

На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта уносни посао и прихвата мјесто ванредног професора примјењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године. У међувремену изабран је за редовног члана САНУ и дописног члана ЈАЗУ, провео је први свјетски рат конфиниран у Будимпешти, објавио своја најзначајнија дјела, учествовао на међународним научним скуповима.

 

Умро је у Београду 12. децембра 1958. године, а по властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, гдје почива у својој породичној гробници с родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских савјетника и народних трибуна, проналазача и филозофа. Повјерио је својим мјештанима, Даљцима, да воде бригу о његовим земним остацима, а његов дух и дјело одавно су дио свјетске баштине.

 

Миланковић се бавио круцијалним космичким и људским питањима, сунцем и ледом, од чијег међусобног односа зависи појава и опстанак живота у свемиру. У скромним условима, уз помоћ папира и оловке, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи, поставио теорију помјерања сјеверног Земљиног пола.

Најзначајнија Миланковићева дјела су О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике и Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба. Поред тога, Миланковић је значајан и као књижевник. Његова књига популарне науке Кроз васиону и векове једна је од најбољих у свом жанру, као и тротомни мемоари Успомене, доживљаји и сазнања, гдје су сјећања на родну кућу, Даљ и његову околину исписани изузетним лирским тоновима.

Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње тропске године.

 

Миланковићев календар захтијевао би корекцију тек за 28.000 година. Овај календар званично је прихваћен на Свеправославном сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примијењен у пракси.

Као и сви визионари, Миланковић није доживио да његове теорије стекну пуну афирмацију. Тек од 1976. године када су емпријска истраживања доказала прецизност Миланковићевих теорија, његов углед у свјетској науци вртоглаво расте.

 

Његово капитално дјело Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба сврстано је у најзначајнија научна дјела 20. вијека. Милутина Миланковића је свјетска наука уврстила међу 5 највећих научника 20. стољећа, а НАСА, агенција за свемирска истраживања, међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом.

 

 Миланковићу у част, један кратер на Мјесецу, један на Марсу и један планетоид названи су његовим именом. У свијету се одржавају међународни научни симпозијуми посвећени Миланковићу, а глобална промјена климе на Земљи чини његово дјело трајно актуелним.

 

Научни радови - Атмосфера

 

Човек се неуморно труди да проникне у будућност и та тежња стара је колико и само човјечанство. Изгледа да су у томе најдаље отишли астрономи. Тешко је могло бити оних који су одољели знатижељном погледу у нешто што их чека у будућности. Та радозналост манифестовала се на различите начине, доводила је често до заблуда или рјеђе до тачних предвиђања, што само по себи доказује да је будућност тешко предвидива.

 

Ни Миланковић није могао да побјегне синдрому будућности, али му је прилазио веома одмјерено и са великим респектом. Знао је да ће многе ствари документовати, а када се нешто напише то онда остаје нараштајима да о томе суде. Будућност може да се гради на прошлости. Уколико постоји неко добро средство које може са великом тачношћу да открије догађаје из прошлости, оно путем пресликавања даје пројекцију будућих збивања. Миланковић је пронашао два: математику и астрономију или небеску механику.

 

Миланковић каже: „Астрономска наука по питању Земљине историје може да уради још нешто што ниједна друга наука није у стању. Геологија и друге дескриптивне науке могу констатовати само оно што је већ било, а астрономија може да нам каже и оно што ће се догодити. Па као што је она у стању да предвиди сва помрачења сунца која ће се у току идућих векова догодити, тако могу ја, већ сада, на темељу астрономског рачуна да предвидим да ће у току наредних 26. 100 година лета бивати у нашим крајевима постепено топлија. Тако ће године 28. 000, 55о северне географске ширине примати за време летње полугодине исту количину сунчеве топлоте, што је данас прима 52о северне географске ширине. Узмемо ли, дакле, у обзир да винова лоза данас успева у Њемачкој управо до 52о северне географске ширине, то следује да ће она у то доба моћи успјевати до 55о, тј. до самога мора и до данске границе“.

 

Сјеверна граница маслине у Еуропи данас се претежно налази дуж медитеранске обале - Тиренског, Јадранског и Егејског мора. Већи продор у континентални дио остварује се у Грчкој, Црној Гори, Херцеговини, Шпанији и Португалу. Уколико би дошло до климатског отопљавања, даљи продор маслине ка сјеверу био би могућ у дијелу Иберског полуострва све до Пиринеја, а на Балканском полуострву дуж ријека Јадранског, Јонског и Егејског слива. До свега овога ипак ћемо причекати пар хиљада година. Све то треба да доживи нека нама далека и поуздано високо развијена цивилизација, ни налик на савремену.

 

Трагајући за прошлошћу и будућношћу, Миланковић је налазио различите одговоре на постављена питања. Једно је било конституција земљине атмосфере у њеном садашњем и примитивном стадијуму.

Поставивши одговарајуће једначине, Миланковић је математички израчунао три физичке величине Земљине праатмосфере: температуру, притисак и густоћу. Колико су то удаљена питања, може се видјети по томе што математички апарат досеже неколико милијарди година уназад, тј. у вријеме када је земљина површина била у текућем стању.

 

Да би се у једначине унијели што коректнији подаци било је потребно поћи од нечега. Миланковић је узео да је апсолутна температура најнишег атмосферског слоја 187о, пошавши од чињенице да је температура распада готово свих минерала наше планете изнад 1600оС, што значи да је једно другим било условљено. Исто тако имао је поуздан податак за гасну константу, јер је знао да се највећи дио водене паре у праатмосфери налазио у презагријаном стању и изнад критичне температуре.

 

Када је ријешио постављене једначине Миланковић је могао да закључи да се праатмосфера протезала чак 300км више од данашње, а да је у доњих 292км било прегријане водене паре која се понашала као савршен гас. Тек на тој висини достигнута је тачка кључања, односно на тој висини била је зона облака која се уздизала, по Миланковићевим прорачунима, до 304км у висину. Ових 12 км, од 292 до 304, имало је улогу омотача, који није дозвољавао продор у ниже слојеве. Свјетлост је, дакле, заустављана на тој висини, а земља је ротирала у мраку или је била обасјана сопственом светлошћу која је допирала из ужарене магле и лаве, али само у једном маленом распону, тек нешто незнатно изнад површине.

 

Слику страшног суда у праскозорју наше планете Миланковић је, дакле, доживљавао преко атмосфере, једног од основих елемената за настанак живота на планети.

Свој рачун, нажалост, није даље разрађивао. Задовољио се освртом на планете Меркур и Марс за које је рекао да су прошли стадијум који је прошла Земља, док је за Венеру, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун рачунао граничне висине атмосфере које могу да постоје као атмосфере водене паре. Велика штета што Миланковић свој математички апарат термичке конституције планетске атмосфере није разрађивао даље или да се бар задржао на Земљи тако да га прошири својим прорачунима од његовог примитивног стадијума, па све до данашњице с могућим погледом у будућност.

 

Тај изазов му је некако остао по страни или га је на други пут одвело осунчавање земље којем је требало посветити веома много времена. По завршетку тог великог посла, како сам признаје, више се није могао враћати на почетак. Да се одлучио на ово прво вјероватно би га то довело до исто тако интересантних резултата као што је то био случај са инсолационим дијаграмом. На том путу, да га је било, вјерујемо да би Миланковић дефинисао вријеме настанка прве воде или чак тренутак пада прве водене капљице на земљи. Његов математички апарат би му омогућио да прати развој атмосфере, њено смањивање до садашње висине од 20 км, свакако би нашао и циклусе у развоју свјетског мора, фазе издизања и спуштања нивоа и ко зна шта још. Познавајући његову знатижељу, склоност ка рјешавању различитих проблема, као што су били највећа могућа висина Вавилонског торња, модерне технике или чудесни резервоар, код кога је притисак воде у свим точкама једнако напрегнут и има математички тачан облик водене капи, која виси на хоризонталној површини, можда би се усудио да проучавајући развој атмосфере повеже карактеристичне промјене са историјским догађајима.

 

На површини земље у њеном примитивном стадијуму било је као у паклу, температуре су биле изнад 1600о С, а притисак је износио око 0,5 МРа. Земља је, према томе, еволуирала тако што је променила слику атмосфере и умјесто нивоа са воденом паром у великим висинама, он је спуштен до површине, температуре су опале, а притисак је порастао. Формирана је вода на земљи и оргинални слободни кисеоник.

 

Дадашњи атмосферски стадијум земље, по Миланковићу, далеко је одмакао од осталих планета. Ово значи да ће га Венера, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун тек достизати, али ће за то време Земља наставити свој садашњи развој и свакако изгубити дио атмосфере, јер је тај процес незаустављив. По којој ће се то динамици одвијати тешко је дати прогнозу, али уколико буде настављен човјеков штетан утицај, промјене у атмосфери ће бити далекосежне. Ово је свакако тема која знатно проширује домене саме атмосфере и отвара питање опстанка не само човјека као врсте, већ свих других животних заједница.

 

И поред свега, природно истицање атмосфере ипак нико неће моћи да заустави и током времена она ће сигурно нестајати.

 

Трагајући за путевима будућности, Миланковић се осврнуо на један феномен за који су му Алфред Вегенер, а посебно Бено Гутенберг непрестално сугерисали да проучи. Били су то полови ротације или путање по којима се кретао пол ротације земље. Питање је било крајње оргинално и изазовно, али са пуно непремостивих препрека и непознаница које је требало открити. Овим проблемом бавили су се и други више неуспјешно него успешно, и послије силног пропуштеног времена и енергије најчешће су одустајали.

 

Миланковић је, такође имао сличне кризе, али његова истрајност је уродила плодом и заједно са својим колегом Војиславом Мишковићем дошао је до коначног резултата. Математичким путем нашао је позиције полова од -∞ до данашњице и од данашњице до +∞. Овим је Миланковић, радећи на једном проблему, истовремено упознао и прошлост и будућност наше планете, односно сазнао каква је била и каква ће бити судбина њених континената и океана.

 

Подаци у првој колони његове табеле (види на крају) нису изражени у годинама, јер Миланковић није располагао са довољним бројем улазних параметара да би дао прецизнију одредницу. По новијим резултатима требало би да буде: 1=7,5 милиона година.

 

Кренимо редом и погледајмо оно што је Миланковић математички израчунао. Коментаришући историју полова ротације, Миланковић каже: „За време палеозоикума налазио се северни пол ротације у близини тачке ϕ=18о46" , λ=-166о39" данашње мреже меридијана и упоредника.

 

Та тачка представља лабилан положај равнотеже полова ротације, који је морао бити напуштен при најмањем поремећају те равнотеже, а таквих поремећаја било је, у прошлости земље у изобиљу. Пре свега тога, требало је веома дуго времена док се пол осетно удаљио од тог свог положаја, јер је у његовој околини градијант поља Ω нарочито мали, па према томе, и брзина кретања пола незнатна“.

Ово је био један у низу закључака који се односио на земљину прошлост. Из математичког положаја полова ротације могло је израсти много више, али у Миланковићево вријеме нису биле познате чињенице до којих се данас дошло.

 

У будућности, каже Миланковић, кретаће се тај пол са стално опадајућом брзином и савијајући нешто према истоку, приближавати се тачки ϕ=66о41‘, λ=51о18‘ која лежи у близини ушћа реке Печоре, да би тек послије бесконачно дугог времена овамо стигао. Дакле по математичким прорачунима Миланковић је успио да стигне „до краја свијета“.

 

Први сасвим поуздан утисак је да се и онако хладном Сибиру лоше пише - биће још хладније. Његови западни дијелови крећу се ка полу, као и читава Азија, са њом и Европа, њен нераздвојни дио. Посматрамо овај процес, јер је незаустављив као што су вулкани, потреси, поплаве, ротација, смјена годишњих доба и да не набрајамо све оне појаве и силе које човјек може само да описује, проучава и тумачи, али не и да на њих утиче. Миланковић је географску дужину обиљежио са ψ, али је током времена практично свуда одомаћено да се она обиљежава са λ, што је учињено и овом приликом.

Пут ка сјеверу наставиће и Скандинавско полуострво које ће све више трпити утицај хладне сурове климе, а њени најсјевернији дијелови полако ће постајати ледена пустиња. На први поглед ово дјелује суровије од онога што је Миланковић предвидио за 28. 000 година, за границу винове лозе, маслину, пшеницу и воће. На срећу, ничег контрадикторног ту нема, јер наведена година припада циклусу појачаног осунчавања, а захлађење и кретање ка сјеверу чине природни ток кроз који ће проћи наша планета и њени поједини континенти.

 

 У овој причи Европа нема повољну климатску перспективу. Осим Скандинавије, све балтичке земље доживјеће сличну судбину, исто тако данашњи сјеверни дио Европе, Пољске, Њемачке, Данске и земље Бенелукса. Поновиће се клима из времена Вирма III тј. тим пространствима дуваће сјеверни вјетрови, а близина сјеверном полу условиће честе налете ледених таласа. Средња годишња температура пашће за два степена Целзијуса, а са додатном близином Сјеверном полу још толико.

Када се говори о кретању Европе ка сјеверу, треба имати на уму једну веома важну чињеницу. Она се неће помјерати транслаторно или све њене тачке, све низине, планине, ријеке и друге географске одреднице неће имати стално исте удаљености. Транслација подразумијева кретање цијелокупног система, при чему нема непокретних тачака. Европа ће се, међутим, кретати по веома сложеној путањи: она ће се састојати од ротационог и транслаторног кретања. У још сложенија кретања укључиће се и друге континенталне масе, прије свега Африка - као централни дио једног прастарог континента коме су научници дали име Гондвана по старом простору у Индији, а која већ милионима година потискује европски континент ка сјеверу.

 

Сложено кретање доводи до поремећаја првобитно уређеног система, односно ентропије. У физичком смислу поједини врхови постају још виши, даљина између система се повећава, настају нова брда, продубљују се ријечна корита, премештају ријечни токови, слијежу терени и стварају дубље депресије, нестају стајаће водене површине. Алпи су све виши, Скадарско језеро као криптодепресија све ниже ...

 

Сјеверни пол ће током времена стицати „чврсто тло“ за разлику од данашње ситуације. Приближавање обалским дијеловима Сибира омогућиће веће ширење ледењака који ће моћи несметано да продиру ка јужним тачкама. Тај утицај биће изражен већ у положају тачке +2 из табеле коју је приказао Миланковић и за који може да се каже да ће се догодити у наредних 10-15 милиона година.

 

На ове податке савремени човјек неће реаговати. Судбина пола ротације само наизглед неће утицати на човјека. Путања полова ротације неће бити математички идеална, како је Миланковић приказао. Сваки континент или чак свако острво имаће своју специфичну трајекторију. Сјеверна Америка ће имати своју путању, Гренланд своју, Африка посебну, јер ће се цјепати дуж великог рова на два дијела, а поједини ситнији дијелови трајно ће се одвојити од ње. Када би смо Земљу могли да сагледамо временски удаљени само за један милион година у будућности, сигурно би се изненадили колико се изглед појединих континената промјенио.

 

Коначна равнотежа биће достигнута у коначној будућности или времену које називамо плус бесконачност, а ти тренуци означиће и коначни крај једне планете на којој је живот био сасвим обична појава.

 

Драго И. Драговић

   

РЕФОРМА ЈУЛИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА 1923. ГОДИНЕ 

 

МИЛАНКОВИЋЕВА РЕФОРМА

 

Реформом јулијанског календара од стране папе Грегорија XIII 1582. године постигнуто је максимално приближавање дужина календарске године природној, тропској. Она траје просечно 365,24218967 дана, а средња грегоријанска година 365,2425дана.

 

Те године је папа својом одредбом  (булом) уредио да после четвртка 4. отобра сутрадан једноставно осване петак 15. октобра. Тиме је из јулијанског календара изостављена нагомилана разлика у календарима, која је у том тренутку износила читавих 10 дана. Да би се календар усагласио са дужином тропске године, у були је стајала одредба по којој ће свака четврта година бити преступна, осим оне године столећа које нису (без остатка) дељиве са 400.

Према тој одредби, следеће секуларне године неће бити преступне: 1700, 1800, 1900, 2100, 2200, 2300, 2500, 2600, 2700, 2900 итд. Значи да ће преступне године бити оне секуларне године које јесу дељиве са 400 без остатка. То су следеће године: 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, … итд.

 

Неке католичке земље као на пример Италија, Шпанија, Португалија и Пољска, одмах су увеле тај нови, грегоријански календар у световну и грађанску употребу – све са датумом од 15. октобра 1582. године. Остале католичке земље запада уводиле су нови календар сто, двеста, па чак и више година касније.

 

Православна црква и државе као Русија, Јерменија, Грчка, Бугарска, Румунија, Србија, Црна Гора и друге, придржавале су се тзв. старог јулијанског календара, који је, као што смо видели, стално акумулирао грешку и увећавао је по стопи од једног дана на сваких 128 година.

Дана 1. маја 1923. године у Цариграду, Васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис, сазвао је Сабор представника свих православних Цркава и држава. Српска православна Црква такође је добила позив да пошаље своје представнике на тај Сабор. Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца - у име Цркве, заступао је митрополит црногорско–приморски Гаврило (Дожић), а краљевску владу - др проф. Милутин Миланковић, као представник наше науке.

 

Главни разлог за сазивање је био реформа већ застарелог јулијанског календара и његово усаглашавање са грегоријанским. Проф. Миланковић је скупу предложио генијално решење за оба проблема.

 

Као последица тога, Сабор је на крају донео закључке о календару садржане у 10 тачака:

 

  1. Тринаест дана треба одузети од јулијанског календара. Они представљају акумулирану разлику у рачунању времена од Васељенског Сабора одржаног у Никеји 325. године.
  2. Црквени празници који падају у дане између 1. и 14. октобра, а који су изостављени из календара, славиће се сви 14. октобра, ако надлежна црквена власт не предложи другачије.
  3. Сви месеци у години имаће исти број дана и у будуће као и до тада. Фебруар ће имати 28 дана у простој години, а 29 дана у преступној.
  4. Као и раније и даље ће постојати две врсте године: проста (непреступна) са 365 дана и преступна са 366 дана. Преступна ће бити свака четврта година, односно она која је дељива са бројем 4 без остатка. Изузетак од правила су оне секуларне (вековне) године описане у тачки (5).
  5. Секуларне или године столећа (оне које се завршавају са 00 на крају) биће преступне само ако број векова подељен са бројем 9 даје остатак 2 или 6. Другим речима, ако број година подељен са 900 даје остатак 200 или 600, та ће година бити преступна (приказане у табели подебљаним словима). Остале су просте. 2000, 2100, 2200, 2300, 2400, 2500, 2600, 2700, 2800, 2900, 3000, 3100, 3200, 3300, 3400, 3500, 3600, 3700 итд.
  6. Фиксни световни празници задржаће датуме које су имали до тада.
  7. Покретни празници зависиће од датума Васкрса. У сагласности са канонским одредбама, Васкрс ће се славити прве недеље после пуног Месеца, после пролеће равнодневице.
  8. Васкршњи пун Месец биће одређен астрономским прорачуном, који за репер узима меридијан који пролази кроз куполу Христовог храма у светом граду Јерусалиму.
  9. Васељенски патријарх захтеваће од Петрограда, Атине, Београда и Букурешта да израчунају дугорочну табелу када пада Васкрс и дужни су је дати свим осталим православним Црквама.
  10. Ова реформа јулијанског календара не може ни на који начин бити сметња (препрека) за касније промене које могу бити учуњене од свих хришћанских Цркава.

Ипак, издвајају се две основне карактеристике ове усвојене реформе јулијанског календара нашег реномираног научника проф. Миланковића:

 

1) изостављањем 13 дана у октобру 1923. године, јулијански календар се у потпуности усаглашава са грегоријанским. Том одлуком, после недеље 30. септембра долази понедељак 14. октобар.

 

2) одлуком садржаном у тачки бр. 5 Сабора, о годинама које ће бити преступне за период од следећих 900 година, избачено је седам (7) година столећа које неће бити преступне. То правило у том 900–годишњем периоду даје 218 преступних година, уместо 225 колико их је било по старом, јулијанском календару и 682 просте године. (Подсетимо се да би по старом јулијанском календару било, пошто је свака четврта година преступна, 900 : 4 = 225 преступних година).

На основу овог горњег правила, може се израчунати да је просечна дужина Миланковићеве године сада: 365 дана и 218/900 дана, а то је: 365,24222 дана, што је веома близу просечне вредности трајања тропске године, које као што смо рекли, износи 365,24219 дана.

Разлика између Миланковићеве и тропске године износи свега 2 секунде годишње. Да би се разлика акумулирала до једног дана, потребно је 86.400 : 2 = 43.200 година! Због тога је то до данас најтачнији календар у људској историји, чија се тачност преко ове не може ни замислити.

Нажалост, оно изостављање 13 дана у октобру није спроведено у православним земљама и црквама тако да је и даље остало рачунање датума по старом јулијанском календару, са разликом од 13 дана према грегоријанском. Та разлика се неће повећавати ни у XXI веку. Тек касније ће се увећати на 14 дана.

 

На седници Сабора уприличеној приликом усвајања предлога нашег научника др. проф. Миланковића, све делегације су га срдачно поздравиле и честитале му на генијалном решењу које је понудио у складу са астрономском науком. То његово решење је омогућило оскулаторно приближавање нашег јулијанског и грегоријанског календара. Проф. Миланковић је био и редактор одлука Сабора 1923. године у Цариграду. За свој рад на Свеправославом Сабору и брилијантно решење календарског проблема, које никад пре њега није постигло толику тачност, Миланковић је од многих влада био одликован.

 

После завршетка Сабора, који је трајао шест недеља, професор Миланковић је добио од васељенског патријарха Мелетија IV следеће писмо:

„Мелетиос, милошћу Божјом архиепископ Константинопоља – Новог Рима и васељенски патријарх,

Велеучени господине професоре, чедо у Господу, љубљено Наше Смерности, благодат нека је с Вашом Великоучености и мир од Бога.

 

Пошто је Нашем Светом и Часном Синоду прочитана одлука Свеправославног Конгреса о календару, у циљу правилног усвајања њеног, које је усвајање већ следовало, Синод је с особитим признањем примио к знању најдрагоценију сарадњу Ваше дубоке Великоучености као члана Свеправославног Конгреса при састављању те одлуке, којом је тако срећно и потпуно решен један од првих задатака Свеправославног Конгреса и уопште тако важно календарско питање.

 

Стога, по једногласној Синодалној одлуци, изјављујемо драге воље овим Нашим честитим писмом нарочиту похвалу и захвалност Вашој Великоучености за такву просвећену и корисну сарадњу њену.

Шаљући пак уз то и Наше очинске поздраве и благослове, молимо се за све што је најбоље Богу, чија благодат нека буде са Вашом дубоком Великоучености“.

 

Ускоро после тога, проф. Милутин Миланковић добио је молбу цариградског патријарха да састави пасхалију према новом календару за следећих 100 година, што је он и урадио.

 

У складу са усвојеним одлукама још на VII Васељенском Сабору, Вскрс ће се празновати сваке године у ону недељу која долази после пуног Месеца после пролећне равнодневице. Задатак проф. Миланковића био је у томе да астрономским рачуном одреди времена пуних Месеца за следећих 100 година. Ти прорачуни морају бити веома прецизни, нарочито за оне случајеве када пун Месец пада око поноћи између суботе и недеље, а све то рачунајући по времену оног меридијана који пролази кроз куполу храма Христова гроба у Јерусалиму.

 

Ако се у таквим случајевима Месец испуни до своје целине макар само једну секунду после поноћи, празновање Васкрса се одлаже за недељу дана. Још веће померање може наступити када пун Месец пада у време саме пролећне равнодневице. Ако се пун Месец деси макар једну секунду пре равнодневице, онда се он више не сматра за пасхални Месец већ онај следећи, после четири недеље, а за толико се помера и празновање Васкрса.

 

Правећи ове обимне прорачуне проф. Миланковић је тада утврдио да ће се датуми Васкрса по оба хришћанска календара разликовати шест пута за период од 50 година (после 1924. године) и то: 1924, 1927, 1943, 1954, 1962 и 1967. године. Он је тада израчунао Васкрсе за православну Цркву овако:

 

   Православни :  Римокатолички :
1924.  23. март  20. април
1927.  24. април  17. април
1943.  28. март  25. април
1954.  25. април  18. април
1962.  25. март  22. април
1967.  02. април  26. март

 

Датуми Васкрса се у два календара разликују због тога што се пун Месец 1924, 1943. и 1962. године појавио неколико часова после пролећне равнодневице, а тзв. епакт–рачун га ставља пре равнодневице. У годинама 1927., 1954. и 1967. пун Месец је падао у недељу, а епакт–рачун га (у грегоријанском календару) ставља у суботу.