Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке

МЈЕСТО: Липље, Теслић

 

СЛАВА: Благовијести

 

САБОРИ:

 

  • Покладе петровданског поста
  • Недеља иза Илиндана
  • Пренос мошти Св. Николе

 

ТИПИК:  

 

  • Недјељом и празницима Литургија,
  • Јутарња, Вечерња, Часови

 

ИСТОРИЈАТ:

 

Постанак манастира Липља, као и толиких српских манастира, казивања везују уз имена Стефана Немање и Светог Саве. Прве поуздане вијести о Липљу потичу из друге половине 15. вијека, када су монаси овог манастира и сусједног Ступља уписали своја имена у Крушевски поменик. Ова књига, заправо поменик манастира Добруна код Вишеграда, изгорјела је у пожару београдске Народне библиотеке 1941. године, чиме је онемогућено ближе датовање уписа имена ових монаха. Ипак, на основу овог извора може поуздано да се сматра да су Липље и Ступље настали прије краја 15. вијека. Први сигурнији датовани писани помен Липља, након овог записа имена липљанских монаха у Крушевском поменику, потиче из 1576. године, када је у овом манастиру рукоположен у чин ''попа'', заправо јеромонаха, извјесни липљански сабрат Илија.

 

liplje1.jpg

 

Липљански преписивач Данило обавјештава нас о несрећи која је 1615. године задесила манастир. ''Године 7123 (1615) ... надође поплава и обузе порту, разори цркву и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица...'' Могуће је да се овај догађај не односи на сам манастир, већ на манстирски метох који се налазио у кањону Бистрице, гдје се могло десити да је послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском попустила те је талас однио метох који је вјероватно био грађен од дрвета, а да су у тој стихији страдали монаси и ђаци. Овакво објашњење предлагао је један од најбољих познавалаца липљанске прошлости, професор Светозар Душанић, и оно се чини прихватљиво, јер да је у овој катастрофи страдао сам манастир морали бисмо прихватити да је садашња манастирска црква подигнута послије 1615. године, што би било у противрјечности са бројним вијестима о Липљу које су старије од овог датума. Такво датовање не би било у складу ни са репрезентативним градитељским облицима храма.

 

Вијест о поплави пружа нам и податак о броју монаха и ђака у манстирском метоху почетком 17. вијека, уколико је поплава заиста захватила метох, како тумачи професор Душанић. Судећи према податку о десет монаха и четири ђака у метоху закључује се да је сам манастир Липље у том раздобљу морао имати веома бројно братство. Сачуване рукописне књиге свједоче и о развијеној преписивачкој радионици у овом манастиру, а зна се и да је један липљански јеромонах, Христофор Липљан, 1681. године вршио службу пароха при Старој српској цркви у Сарајеву. Запис у једној од рукописних књига манастира Ораховице, датован у 1696. годину говори о страдању липљанског и ступљанског манастира након пораза Аустрије у аустријско-турском рату крајем 17. вијека.

 

liplje2.jpg

 

У запису се каже: ''..и у та времена многи манастири су опустјели и спалили су их проклети и безбожни агарјани (муслимани). Тада су и манастири Ступље и Липље изгорјели и потпуно запустјели.''. Липље није страдало до темеља, као сусједно Ступље. Налази новца цара Леополда из 1705. и 1706. године уз темеље некадашњег манастирског конака показују да у њему, након пустошења крајем 17. вијека, вјерски живот није потпуно замро. Током 18. и 19. вијека оштећена црква је била оспособљена за служење парохијског свештеника.

 

Дозвола за обнову цркве у Липљу добијена је 1858. године, да би обнова започела 1867. и била завршена 1879. године, како пише у натпису уклесаном у лунети западног портала. Радовима, који су извођени залагањем цјелокупног околног становништва, а који су коштали доста велику суму од 1700 дуката, руководили су свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић. Свјеже сјећање старијих вјерника овог краја казује да су жене чак продавале дијелове дјевојачке опреме и накита да би се сакупио новац потребан за ову обнову.

   

liplje3.jpg

 

Уз западну фасаду је 1922. године дозидан масиван звоник, који ће у каснијој обнови, осамдесетих година овог вијека, бити уклоњен. Липље је такође бомбардовано у Другом свјетском рату. Након готово три вијека, 1965. године у Липљу је обновљено монашко општежиће. Манастирска црква је првобитно била посвећена светом Николи, а након обнове у 19. вијеку Благовијестима. Црква у Липљу је зидана ломљеним, необрађеним каменом. Подница манастирске цркве је сачињена од обрађених камених плоча. У Липљу су у току радова на санацији цркве осамдесетих година 20. вијека, у земљи поред манастирске цркве, пронађени фрагменти осликаног малтера. Можемо само да претпостављамо да је липљанско зидно сликарство страдало у тешким временима крајем 17. вијека, а да су његови посљедњи трагови приликом обнове пажљиво сакупљени и ''сахрањени'' уз најсветији дио храма, како је то било учињено и са фрескама из цркве Светог Ђорђа у Сопотници код Горажда.

 

Фрагменти из Липља су свједочанство велике духвне снаге овог манастира, његових тешких страдања, а њихово постојање сврстава Липље у ланац сјевернобосанских средњевјековних локалитета са живописом. Манастир Липље данас посједује мању збирку старих књига, премда је у средњем вијеку Липље имало значајну преписивачку радионицу.

 

Како је братство напустило манастир крајем 17. вијека и није се у њега вратило, то је разумљиво што фонд липљанских рукописа данас броји два примјерка – фрагменте Канона Богородици и Октоих петогласник са додатком из стихира и канона, вјероватно преписан са неког венецијанског издања из 16. вијека. Збирку штампаних књига у Липљу краси Требник изашао из милешевске штампарије 1546. године са сачуваних 92 листа и са дугачким записом који биљежи догађаје из 18. вијека. Ту су и један Служабник у издању Божидара Вуковића из 1519. године, један Псалтир из исте штампарије, издање из 1519/20. године, те један Псалтир у издању Божидаревог сина Вићенца из 1546. године. Графичке карактеристике и украси у књигама из штампарије Вићенца Вуковића сасвим су сродни облицима из издања његовог оца. Збирка у Липљу има и једну влашку штампану књигу – Коресијев зборник из 1579. године, који је заправо прештампано издање Минеја из 1538. године Божидара Вуковића.

 

liplje4.jpg

 

Неки рукописи који су настали у Липљу или су првобитно припадали овом манастиру, налазили су се прије рата 1991. године у манастиру Ораховици, гдје су доспјели заједно са липљанским монасима избјеглим у овај славонски манастир крајем 17. вијека. Већ је поменут запис у једној од њих који говори да је књига у Липљу преписана 1612. године. У рукописном Псалтиру у Ораховици један недатован запис изричито каже: ''Овај Псалтир је из манастира Липља, из цркве Ваведења''. Други запис у истој књизи биљежи: ''Овај Псалтир Хри(с)те Липљана приложи се у манастир Ораховицу за потребе црквеног богослужења. И сви су одреда рекли: ако се неко дрзне да узме (Псалтир, прим. а.) из цркве, па макар био тај и поп, ђакон или игуман, нека је проклет и нека буде кажњен заједно са онима који су Христа разапели на крст''. Можда је дародавац исто лице са Христофором Липљаном, за кога смо већ помињали да је 1681. године вршио службу пароха у Старој српској цркви у Сарајеву. Клетва и пријетња анатемом онима који би се дрзнули да даровану књигу отуђе из цркве је опомена која се у сличној форми среће и у бројним другим рукописима, а која свједочи о вриједности коју је у тим временима имала књига и њеном значају за сваку монашку заједницу.

 

Једна од ријетких сачуваних драгоцјености из манастира Липља је сликани антиминс из 1746. године. Из два записа на њему сазнајемо да га је осветио митрополит Гаврило Михаиловић, а да га је ''изобразио'' архиђакон Герасим. Записи, нажалост, не казују гдје је извршено освећење и којем манастиру је антиминс био намијењен. Ликовне вриједности овог рада су велике.

 

Линк: http://www.manastirliplje.com/