Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке

О Храму Христа Спаситеља у Бањој Луци

Над Бањалуком опет звоне православна звона

Са обновљеног саборног Храма Христа Спаситеља у центру Бањалуке, након више од шест деценија, опет звоне православна звона - највећа хришћанска звона која постоје у Босни и Херцеговини. Храм - о чијој изградњи су деценијама православни Срби у Бањалуци и Крајини само сањали већ је овом граду дао своју духовну, православну нит.
 
Прича о Храму Христа Спаситеља, његовом страдању и уздизању приповест је о овом народу, његовим патњама и његовом поновном буђењу из сна у који је преморен тешким бременом био утонуо.

То је уједно прича о градитељима и рушитељима. Поновно уздизање овог храма доказ је да су градитељи увек јачи од рушитеља.

Вјековна жеља бањалучких Срба

Прве информације о постојању православног храма у Бањалуци датирају из средњег века, а говоре о постојању цркве брвнаре код бање у Српским Топлицама. Записано је и да је у време аустријске опсаде града 1737. године у Бањалуци запаљен православни храм. За цркву која је тада запаљена не зна се када је саграђена ни ко су јој били ктитори. Након тога тек почетком деветнаестог века саграђена је једна скромна ћелија, која служила као богомоља. Турски завојевач, аи тежак материјални положај, поробљеног, али никад поклеклог Српског народа, није тада дозвољавао градњу раскошнијег храма. Слободарски, српски дух, ипак није одустајао од остварења своје вјековне тежње. Мијењале су се и прилке у некад моћној османлијској империји - ближио јој се крај.

У Бањалуци је већ 1856. године радила и српска православна школа. У то време у овом граду је већ постојало неколико угледних и богатих, углавном трговачких српских породица. Успели су организовати и јаку црквено-школску православну општину. Предвођени Савом Милићем и протом Јунгић затражили су преко Српске патријаршије од турске порте дозволу за градњу цркве. Турски ферман (дозвола) стигао је почетком 1860. године. Срби су са одушевљењем дочекали ову одлуку и одмах је почело сакупљање материјала. Мештани околних српских села такмичили су се ко ће више грађе довући да би саградили цркву какву ни њихови прадједови не видеше. За градњу је купљено земљиште на месту, на којем се данас налази биоскоп "Козара". Када се чинило да је све спремно за градњу, дошле су нове недаће. Устанак који је 1875. године букнуо у Херцеговини проширио се и на Крајину. Три године после Срби су веровали да ће са доласком аустроугарске власти на ова подручја за хришћане наступити боља времена. Нада се брзо угасила.

Нове власти су одмах након доласка у Бањалуку одузеле све што је прикупљено за градњу цркве и тај материјал употребиле за градњу војних објеката. Тада су бањалучки Срби одлучили да саграде привремену богомољу и да од власти затраже обештећење за материјал, које, никада нису добили. Бањалука је 1900. године постала седиште новоформиране Митрополије бањалучко-бихаћке, на чијем челу је био митрополит Евгеније (Летица). Тада је изграђена зграда Митрополије (данашњи Владичански двор). Саборна црква остала је у привременом објекту. Када је поново формиран одбор за изградњу цркве, 1912. године, градња је била онемогућена због избијања нових ратова. Аустроугари су скинули и претопили звона са привремене цркве.

Тек је у јуну 1921. године Управа Црквене општине је поново покренула питање изградње храма. Већ наредне године расписан је конкурс за идејно решење, а као најбоље решење изабран је пројекат архитекте Душана Живановића из Београда. Било је планирано да се објекат заврши за три године. На иницијативу проте Душана Мачкића купљено је земљиште преко пута тадашњег хотела "Балкан", које је било у власништву црквене општине на месту званом Јабучик (На овом месту се данас налази седиште градске управе). Радови су отпочели 27. септембра 1925. године. Иако је објекат био веома амбициозно замишљен и требало је да (до крова) кошта око осам милиона тадашњих динара, што је за оно време представљало огромну суму, комисија за технички пријем констатовала је у записнику да је објекат завршен четрдесет дана пре истека рока од три грађевинске сезоне.

Заслуге бана Светислава - Тисе Милосављевића


Бањалука је 1929. године постала центар новоосноване Врбаске бановине, а за првог бана изабран је Светислав-Тиса Милосављевић, родом из Ниша. Иако је црква била завршена прије бановог доласка, прва служба - благодарење одржана је 15. септембра 1929. године, поводом једанаест година од пробоја Солунског фронта.
 
Унутрашњост није била урађена и храм није био освештан све до 1939. године. Тада је бан Милосављевић донео одлуку да се на месту тадашњег хотела "Балкан", на црквеном земљишту, подигну зграде банске управе, а преко пута и бански двор. Управо овом одлуком бан је помогао да се радови на цркви успјешно заврше и да центар Бањалуке добије изглед праве европске градске средине. Од новца који је црква добила за земљиште отплаћени су дугови, асфалтирани су тротоари, уређена је порта, те изграђена ограда око цркве.

Рушитељи
 
Почетком априла 1941. године Немци су бомбардовали Бањалуку. На мети немачких бомбардера био је и саборни храм. Једна бомба погодила је у кров олтарске апсиде и експлодирала у олтару. Био је то тек почетак незапамћених страдања кроз које је српски народ прошао у наредним годинама Другог светског рата.

Усташки зликовци су у мају те, прве ратне године свирепо убили владику бањалучког Платона. Већ средином јула исте године сви преживјели свештеници одведени су у један логор у близини Сиска. По налогу Виктора Гутића, усташког стожерника за Бањалуку, оштећени храм је срушен. Бањалуку је у време те незапамћене голготе посјетио и главни кретор зла - поглавник тзв. Независне државе Хрватске Анте Павелић. За разлику од бањалучких Срба и шачице антифашиста, неки су га и са одушевљењм дочекали.
 
Кад је завршен рат, нова комунистичка власт није дозвољавала ни да се помене идеја о обнови храма. Оно што је од светиње остало сравњено је багерима, а на згаришту некад велељепне богомоље подигнут је споменик палим борцима - партизанима. Тек шездесетих година прошлог века бањалучки Срби су успјели саградити цркву Свете тројице, која је зидана по узору на стари храм, али на другом месту и доста мањих димензија.

Страдање владике Платона

Владика Платон постао је епископ бањалучки 1940. године, па је на том месту дочекао и почетак Другог светског рата. Када му је наређено да као Србин из Србије (владика Платон рођен је у Београду) мора да напусти НДХ, он је одговорио: "Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. " Без обзира на гаранције које му је само дан раније дао тадашњи бискуп бањалучки Јозо Гарић, усташе су 5. маја 1941. године ухапсиле владику Платона и одвели га заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намјесником из Градишке, изван Бањалуке, гдје су их убили и бацили у реку Врбању. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалe 23. маја 1941. године.


На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.

Ново буђење

Почетком деведесетих година дошла су нова времена, у којима је уз нова страдња и нову претњу опстанку овог народа, почело буђење српске националне и духовне свести. Опет се родила идеја о обнови саборног храма, а године 1991. формиран је и Иницијативни одбор, који је две године касније прерастао у Грађевински црквени одбор. Председник овог одбора је преосвећени епископ бањалучки Јефрем, а потпредседник протојереј ставрофор Ратко Радујковић. Опет је дошло време рата и нових страдања, али овај пут Срби нису одустајали од своје намере. Патријарх српски Павле освештао је 1993. године темеље храма, чија изградња је отпочела под новим именом - Храм Христа Спаситеља. Споменик палим борцима, је сачуван, пренесен је на другу локацију, у близини храма.


Градња је настављена 2000. године, јубиларне године хришћанства.


Почетком августа 2002. Освештана су и постављена четири звона, чија тежина прелази преко шест тона.

Спољњи грађевински радови на храму завршени су 26. септембра 2004. године, када је служена и прва литургија. Свету литургију је служило 8 архијереја са свештенством и ђаконима Бањалучке епархије, а уз присуство неколико хиљада вјерника.


Aрхитектура храма


Храм је зидан од црвеног и жутог камена травертина, поријеклом из Месопотамије, за чији је квалитет (ископа и обраде) гарантовао проф. др Билбија, стручњак из београдског Института за испитивање материјала. Зидана је трослојним зидом: камен, армирани бетон, цигла. Куполе су покривене златним прохром лимом, довезеним из Сибира. Садашњи обновљени храм архитектонски је идентичан са претходним и највиши је вјерски објекат у Бањој Луци, са звоником високим 47 метара и куполом од 22,5 метра.


Освештавање Храма 2009.године

Храм је освештао епископ Јефрем на Спасовдан 2009. године. Освештању Храма и светој архијерејској литургији присуствовало је 15 архијереја Српске православне цркве, многобројне личности из политичког, културног и јавног живота Републике Српске (РС) и велики број вјерника.


"Храм је наша духовна вертикала која нас уздиже ка небу. Она нас повезује са Богом, али и са нашим прецима који су жељели доживјети овај моменат славе и радости, те нашим потомцима који ће нас по овом дјелу помињати и са поносом истицати због величине жртве уложене у овај посао ", рекао је владика Јефрем окупљеним у храму Христа Спаситеља на Спасовдан 2009.. Он је нагласио да је овде кроз вијекове рушено готово све што је припадало Српској Православној Цркви и народу, али да је задужбинарски дух Срба остао јачи од свих рушилачких стихија овога света.

***
Саборни храм Христа Спаситеља у Бањалуци добио је августа 2010.године на поклон непроцењиво духовно благо – честице моштију 42 светитеља. Овај јако вриједан поклон Храму је придарио хаџија Бранко Зец, родом из Санског Моста, који 25 година живи у Америци. У моштанику се између осталих налазе и  честице Прохора Пчињског, Светог владике Николаја, Архиђакона Стефана, Апостола Томе и Јакова, Великомученика Георгија, Јована Златоустог, Светог великомученика Пантелејмона, великомученице Ирине, Мати Ксеније, Свете мученице Теодосије, Светих мученика Максима, Викентија, Христофора, Петра, Светог епископа Исидора, Свете Урсуле, комадић одеће Светог Јована Шангајског, честицу  Часног крста на којем је распет Исус Христос.