Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке

Св. Вл. Николај Велимировић

Владика Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и Катарина, прости шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола (Владикино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је поумирало од разних болести, а један од њих - Душан (отац блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године. Мали Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић.

 

Знаменита породица Велимировића потиче од Антонија-Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији. Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.

 

Мали Никола је одгојен и васпитан у угледној српској патријархалној задрузи која је имала преко тридесеторо чељади. Отац Драгомир, био је ретко писмен сељак за оно доба. Поред уобичајених сеоских послова, био је писар и деловођа среза подгорског. До данас су сачуване деобне пресуде писане његовим лепим и читким рукописом. Пошто је због послова често одсуствовао од куће, бригу о васпитању деце преузела је његова смерна супруга Катарина - потоња монахиња Екатерина. Она је први учитељ и васпитач малог Николе. Још као дете водила га је за ручицу у оближњи манастир Ћелије на богослужење и причешће. Учила га да се прекрсти и како се Богу моли. Тих првих детињих дана поред топлога скута материног, Николај се доцније често сећао. Један такав догађај, описао је у својој аутобиографској молитвеној песми - “Молитва роба у тамници”.

 

Основна школа и гимназија

 

Када је Никола мало одрастао, отац Драгомир реши, да га, као најстаријег и најбистријег од своје деце, упише у школу. Основна школа села Лелића била је у манастиру Ћелијама. Пошто су деца похађала школу из других села удаљених и преко двадесет километара, пространи манастирски конак је претворен у интернат. Недељом и празником родитељи су долазили у манастир на богослужење, обилазили децу и доносили потребне намирнице и чисту преобуку. Кућа Велимировића удаљена је од манастира 4-5 километара. Никола је по природи био мали и ситан, те да не би пешачио свакодневно толики пут, отац га предаде у школски интернат. Тако отпоче Николино школовање и образовање под куполама светоархангелског храма у манастиру Ћелијама.

 

Ћелијски учитељ, Михаило Ступаревић, уочио је Николину ревност и даровитост, па је по завршеној основној школи, саветовао оцу Драгомиру да Николу пошаље на даље школовање. Бистри и отресити сељак послуша учитеља и Николу уписа у Ваљевску гимназију. Гимназија у Ваљеву је била на добром гласу али није била потпуна. Имала је само шест разреда.

 

После завршене Гимназије настала је дилема: где и како наставити даље школовање. Уз одобрење оца Драгомира, Никола крене са својим другом Петром Косићем да се упише у Војну академију. Због неухрањености и малог обима груди Николу на конкурсу одбију, а Петар се упише и постане високи официр српске и југословенске војске, познат у догађајима око пуча генерала Симовића 1941. године.

 

Упис у Богословију

 

Трагајући даље за школом у коју да се упише, Никола сазна да је објављен позив за упис ученика у последњу генерацију старе Београдске богословије. Примао се неограничен број ученика. Никола се пријави и буде примљен и уписан у први разред.

 

Његови другови су углавном били уписани у богословију са по два разреда гимназије. Толико је било потребно. Никола је завршио шест разреда и већ био прилично оформљена млада личност - млади интелектуалац. Одмах је у богословији био запажен. Одушевљавао је своје професоре и другове разумевањен најзамршенијих проблема из области науке, философије и теологије. Поред обавезних уџбеника и скрипти почео се увелико користити богословском и философском литературом у савлађивању наставе. Сваки тренутак слободног времена је користио да што више прочита и научи. Од првих богословских дана почео је читати дала светских класика. До краја школовања прочитао је дела Његоша, Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа ... Духом својим надносио се и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, читајући и проучавајући свештене и философске књиге древне Индије. И доцније, целог живота се враћао Индији.

 

Жалио је што хришћанство није успело да продре у Азију. Сматрао је да га индијски дух склон контемплацији и мистици још више продубио и обогатио. Зато је написао неколико познатих дела на ту тему: “Христе, дођи у Азију”, “Индијска писма”, “Индијски Савле” и др.

 

После завршене богословије, Николај је постављен за учитеља у селу Драчићу недалеко од Ваљева, на путу за Косјерић. Ту се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Са њим је одлазио на разне свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и сељака. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу. Писао је из Боке своме пријатељу, свештенику Стеви, и у тим писмима су остали прекрасни описи Боке Которске и живота народа у Црној Гори и Далмацији. У то време, Никола је већ увелико овладао вештином писања и беседништва.

 

Поред писања и сарадње у “Хришћанском веснику”, писао је и у другим црквеним и световним часописима и новинама. Као учитељ у Драчићу написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту. Нажалост то дело је изгубљено. После кратког учитељовања у Драчићу постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима. Но учитељска служба није била циљ младог Николе.

 

Два доктората

 

Непосредно после завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да иде на студије у Русију. Он је пошто-пото хтео на Запад. Није могао одмах добити стипендију. Решио је да чека. И једног дана стигла је одлука министра просвете да се Николи обезбеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. Жеља је била испуњена. Никола је спаковао кофере и отпутовао у Швајцарску.

 

У Берну је Никола први пут добио потребне услове за учење и студирање. Имао је државну стипендију која му је обезбеђивала пристојан живот. Са фотографија из тог доба види се је он већ тада постао углађени и лепо одевени европски студент и господин. Добро је научио немачки језик и поред свог матичног факултета у Берну одлазио је да слуша предавања на другим факултетима широм Швајцарске и Немачке. Остајао је читаве семестре на познатим факултетима слушајући чувене професоре теологије и философије. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.

 

Из Швајцарске, Никола се враћа у Београд, са намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Није одмах добио стипендију, али он отпутује у Енглеску. Вероватно интервенцијом и везама проте Илића, убрзо му је додељена стипендија. Без великих тешкоћа Никола научи енглески језик и заврши филозофски факилтет у Оксфорду и докторира из философије на тему: “Философија Берклија ”. Ову тему је бранио на француском језику у Женеви. И тако са два доктората и перфектним знањем три главна европска језика, Никола се враћа у Београд.

 

У Београду није дочекан са одушевљењем. Мала балканска средина дочекала га је са завишћу, а црквени људи су зазирали од њега због тога што се школовао у римокатоличкој Европи. Ни једна диплома није му призната, наводно због тога што није имао завршену пуну гимназију. И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији. После тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент философије. Предавао је световне предмете и језике.

 

Монашење

 

Тек што је почео предавања у богословији, Никола се поново разболео. Боловао је дуго и тешко. У болници се заветује, да ће, уколико преживи, примити монашки чин и целог себе ставити на службу српској цркви и своме народу. и чим је изашао из болнице, одлази у манастир Раковицу, надомак Београда, и ту 20. децембра 1909. године прима монашки чин, додавши своме световном имену само једно слово. Добио је маонашко име - Николај.

 

Одмах после монашења, на предлог тадашњег Митрополита Србије Димитрија, млади јеромонах Николај одлази на студије у православну Русију на чувену Духовну академију у Петроград. Да се “оправослави”, како је говорио Митрополит. Када је стигао у Петроград, Николај се упише на Академију као свршени београдски богослпов не помињући свршене факултете и докторске титуле, нити показујући писмо и препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском Митрополиту да се Николају нађе при руци. Николај је слушао предавања и остао потпино непознат међу студентима све до првог учешћа у дискусији на једној од бројних књижевно - духовних вечери које су редовно одржаване на Академији. Својим знањем, говорничким даром и талентом задивио је професоре и студенте, а посебно петроградског Митрополита, који одмах од руске владе за Николаја издејствује бесплатну возну карту за путовање по целој Русији. И Николај тако крене у обилазак велике руске земље и њених светиња. Непосредно је упознао широку и дубоку православну словенску душу.

 

Из Петрограда, Николај се враћа у Београдску богословију. Међутим, школска учионица је била претесна за њега. Он почиње серију својих проповеди по београдским црквама. По тематици и начину произношења оне су биле прворазредни духовни и културни догађаји у Београду. Узимао је теме из живота са оригиналном обрадом: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је земља”, “О омладинском песимизму”, и др. Истовремено почиње објављивати своја писана дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха и смрти” и др. Његове проповеди и књиге заталасале су нашу црквену и културну јавност и постале прворазредна духовна и културна сензација. Брзо је постао познат широм српских земаља.

 

Године 1912. Николај је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у центар Херцег Босне са гласом прослављеног проповедника. Дочекала га је препуна црква и порта свега онога што је Босна и Херцеговина имала српског и културног. Проповед је почео речима: “Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда”. Поздрављен је овацијама. Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе Босне”, који ће се 1914. године, уочи сарајевског атентата, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под Гором” као над Јеванђељем Христовим, заклети на верност и истрајност. У Сарајеву се Николај тада упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем, Грчићем, Љубибратићем и другима. То је било време аустријске анексије Босне и Херцеговине, па је Николај обрнувши читаву ствар изговорио речи које су ушле у легенду: “Својом великом љубављу и великим срцем, Ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни”. Аустријске власти су га на повратку у Београд неколико дана задржале на претресу у Земуну. Следеће године нису му дозволиле да посети Загреб о прослави годишњице Његоша.

 

Мисија у Енглеској и Америци

 

Наступило је време када су малена Србија и Велики српски народ кренули ка Голготи, у судбоносне дане страдања и ратовања за уједињење свих српских земаља и свих јужнословенских народа. У свим догађајима 1912-1914. године, Николај живо и активно учествује. Његове беседе носе печат херојства и патриотизма. Страдање и национални стоицизам српског народа упоређује са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских мученика и светитеља. Почетком 1915. године председник српске владе Никола Пашић, позива Николаја у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. “Па шта да им кажем ?” - тражио је Николај инструкције од Пашића. После дужег ћутања, ћутљиви Пашић је одговорио: “Кашће ти се само”. Имао је пуно поверења у Николаја, који је већ био стекао славу великог беседника и богослова, широм целог православног и хришћанског света.

 

Пуне четири године, од априла 1915. до априла 1919. године Николај је по Америци и Енглеској држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, колеџима, биоскопским дворанама, хотелима и по другим установама, објашњавајући српску праведну и ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. На великом збору у Чикагу, августа 1915. придобио је за српско питање знатан део народа и свештенства и то не само православног него и римокатоличког, протестантског и унијатског. Велики број добровољаца, Срба и Хрвата, отишао је тада на Солунски фронт да помогне српским и савезничким армијама у ослобађању Србије. Начелник енглеске армије изјавио је после рата, да је “Отац Николај био трећа армија” за српску ствар. Нека од својих предавања и беседа из тог времена објавио је у четири књиге на енглеском језику: “Душа Србије”, “Србија у светлости и мраку”, “Духовна препород Европе” и “Агонија цркве”.

 

Владика Жички и Охридски

 

По завршетку рата, док је био у Енглеској, изабран је 25. марта 1919. године за епископа Жичког, одакле је крајем 1920. премештен на древну Охридску епископију. Тих година, била је жива дипломатска активност и цркве и државе, па је Епископ Николај био члан бројних делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској. Tек као епископ Охридски и Жички, Владика Николај развија своју пуну мисионарску и јеванђелску делатност. Иако под тешким условима, он свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда. Као некада Свети Сава. Обнавља ратом порушене цркве и манастире. Оснива сиротишта за незбринуту децу. Да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде, оснива Православну народну хришћанску заједницу или Богомољачки покрет којим је руководио између два рата. Из тог покрета се регрутује велики број монаха и монахиња који пуне српске манастире. Под његовим благотворним утицајем почиње у српском народу велико духовно буђење, а у црквеном животу огромно прегалаштво.

 

Значајно је поменути да су Охрид, са својим древним светињама на обалама Охридског језера, суседна православна Грчка и Света Гора, извршили огроман утицај на Николаја. Он се сав окренуо Светим оцима и православној византијској класици и духовности. Увидео је да су Свети оци, све оне духовне проблеме који су њега мучили и којима је он тражио одгонетку на западним универзитетима, решили пре много векова. У овом охридском периоду настају његова сјајна дела: “Речи о Свечовеку”, “Молитве на језеру”, “Омилије” и “Охридски пролог” - та чудесна и јединствена књига у целом православном и хришћанском свету.

 

По жељи Архијерејског сабора и православног народа Шумадије, Николај је 1934. године враћен на трон Жичке епархије. Одмах се дао на обнављање манастира Жиче и она је убрзо заблистала старим Немањићким сјајем. Обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско - кабларској клисури, која је названа Српска Света Гора. У време конкордатске борбе 1936. године Николај није могао остати по страни. Устао је у заштиту свога народа и своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету Конкордат је пао. Такође, удраматичним мартовским догађајима 1941. године, Владика Николај је уз Патријарха Гаврила имао свој удео у рушењу антинародног пакта владе Цветковић-Мачек. Немци му то никада нису могли заборавити и опростити.

 

На голготском путу

 

Почетком 1941. године ратни пожар се увелико ширио Европом. Црни облаци су кренули ка југу и почели се надносити над Србијом. Команданту јужног фронта, генералу Александру фон Леру, Хитлер је лично издао наређење: “Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне Цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира”. Чим су Немци окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале Владику Николаја. 12. јула 1941. године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво. Био је то његов растанак са Жичом. Под јаком немачком стражом Владика је у Љубостињи остао све до 3. децембра 1942. године када је заједно са јеромонахом Василијем Костићем, потоњим епископом жичким, и својим синовцем Јованом Велимировићем, пребачен у манастир Војловицу код Панчева. После неколико месеци, крајем маја 1943. године немци су у Војловицу довели и патријарха Гаврила. Своје тамничке дане, Владика Николај је испунио даноноћним радом и молитвом. У Љубостињи је написао своја позната дела: “Теодул”, “Српски народ као Теодул”, “Средњи систем”, “Индијска писма”, “Мудра игуманија љубостињска”, “Стослов о љубави” и друге књиге. У Војловици је исправио Вуков превод Светог Писма Новог завета.

 

Пред крај рата, 15.септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из манастира Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи који су били заточени од немачке солдатеске и који су прошли пакао логора Дахау. Ослобођени су 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време потуцали су се обојица по земљама западне Европе а затим се Патријарх вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве. Николај је кренуо голготским стазама емиграције. Није желео да се врати у своју вољену Србију у којој је насилно дошао на власт безбожнички и богоборачки комунистички режим. Сматрао је да ће више за свој народ урадити ако остане у емиграцији и покрене своје пријатеље у Европи и Америци да помогну Србији. “Када кућа гори, пожар се гаси споља” - често је говорио.

 

Преко Енглеске стигао је у Америку. Тамо је наставио свој мисионарски и списатељски рад. Из овог времена потичу његова дела: “Касијана”, “Земља недођија”, “Жетве Господње”, “Диван” и његово последње недовршено дело “Једини човекољубац”. Заједно са протом Алексом Тодоровићем покреће религиозну библиотеку “Свечаник” у којој објављује бисере православне хришћанске духовности. Из Америке је слао пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама, свештеницима и народу. Све што је имао, све је поклонио своме народу. Окупљао је и мирио Србе у туђини и учио их да, само ако буду везани за своју Цркву и своје обичаје, могу сачувати своје име и своје корене у далеком свету.

 

Први после Светог Саве

 

Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18. марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Велики страдалник за живота, постао је још већи страдалник после смрти. Проглашен је за издајника и непријатеља свог народа. Он, који је преживео све страхоте рата, и који је био заточеник најзлогласнијег фашистичког логора, проглашен је за сарадника окупатора. Многи су се такмичили ко ће га више попљувати и понизити. Пљували су и понижавали себе. Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште, нејгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац.

 

Епископ Лаврентије је сабрао његова дела и издао у петнаест великих томова са преко 12.000 страница, почасни доктор Глазговскког и Колумбијског универзитета, велики отац цркве и духовник, од чијег духовног капитала Српска црква данас живи и живеће кроз векове. Нема сумње он је први после Светог Саве.

 

Лелић - ново српско светилиште

 

Зато се пренос његових светих моштију у Србију, може само упоредити са преносом моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Савремене српске генерације доживеле су посебну Божију милост да их у исто време походе два највећа Србина - Свети Сава, зидањем храма на Врачару и Владика Николај повратком из Америке. Нека би дао Бог да њихов загрљај под куполама храма на Врачару и у манастиру Жичи буде загрљај праштања и измирења свих Срба широм целог света. Његова задужбина у Лелићу, где почивају његове свете мошти, постаје ново српско светилиште - нови Острог и широм српских земаља испуњава се Владикина молитва, завет и аманет свим Србима: Да се Српски народ ОБОЖИ, СЛОЖИ и УМНОЖИ.

 

Молитвама Светог Владике нашег Николаја, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј и спаси нас - АМИН.

 

ПОХВАЛНА ПЕСМА СВЕТОМ ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ

 

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни Владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Нуиколаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољубца

Да подари мир и слогу роду нашему

 

Христова бесједа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

 

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо цијелом свијету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.

До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

 

Када је ријеч о 10 Божјих заповијести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповијести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завјет, већ да их испуним. Новозавјетни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповјести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповијест: „Љубите и непријатеље своје“.

 

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповијести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у

Цркви и кроз Цркву - као заједницу вјерних окупљених око Христа.

 

Ових девет Блаженстава гласи:

 

  • Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,
  • Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,
  • Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,
  • Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,
  • Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,
  • Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,
  • Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,
  • Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,
  • Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).
  • БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.

Под синтагмом сиромашни духом подразумјевамо прву хришћанску врлину: смјерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смјерни људи су они који, прожети чврстом вјером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увјек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уудања у Њега као јединог Спаситеља душа и тијела наших.

 

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозавјетни примјер Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.

Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у тијелу провео дајући нам примјер смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велељепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

 

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свијет и свему свијету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповиједи Својих Апостола. На њиховом примјеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

 

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји гријех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човјек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сију зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

 

Нажалост, одувијек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и гријеха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени ва вјечну усамљеност и презир и на овом свијету и у вјечности.

 

  • БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ!

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овдје подразумјева искрено покајање за учињене гријехове. Више пута смо кроз ове емисије наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање ријечима није довољно. Као и у свему нашем односу према свијету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вјери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповиједање своје вјере и фарисејски однос према Божјим заповијестима је гријех и лицемјерство, те такво исповиједање вјере и покајања нема никаквог смисла.

 

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повријеђени због удаљавања од Бога, а сваки гријех нас одваја од Бога. Погрешна су она вјеровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

 

Гријесима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмјеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли гријех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

 

Свето Писмо је пуно и препуно прелијепих примјера покајања, од којих је, свакако, најљепши примјер Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осјети.

 

Псалмопјевац Давид испјевао је најљепше пјесме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примјера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

 

У Новом Завјету имамо записан примјер грјешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

 

  • БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ!

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свијету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

 

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најљепши примјер и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље ријечима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

 

Још у Старом завјету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нијема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

 

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, слиједећи примјер свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују ријечима: "Боже, не узми им ово за гријех!" И многи мученици за вјеру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

 

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и савјетује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

 

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побједи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

 

Насупрот овој врлини стоји гријех гњева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наслиједити земљу, а за гњевне и злобне је припремљен вјечни бездан и тама.

 

  • БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ!

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

 

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свијету познат по дјелима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увијек имао Христове ријечи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)

Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако као и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

 

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сјетимо се оних Христових ријечи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

 

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свијету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

 

  • БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ!

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

 

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и гријехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човјека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свијету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вјере. С друге стране, сама вјера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вјера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

 

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увјежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

 

"Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дјело, прије него се материјализује кроз тјелесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске ријечи нас на то упућују: Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

 

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дјела ће бити таква. Несавјесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

 

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих гријехова и сваког робовања сатани, ми своје тијело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага гријеха стоји христолики човјек, ма како он био замазан силним гријесима, и не чудимо се овоме, него вјерујмо да је сваки човјек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживјети.

 

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вјернима спасоносним ријечима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега свијета итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим ријечима, седмој Христовој моралној заповијести која гласи:

 

  • БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ!

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим ријечима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

 

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вјернике да нити једну ријеч, нити једну реченицу смијемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дјела. Тако и ове Христове ријечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповијести заједно.

 

О миру можемо говорити на два начина: (1) као о престанку рата и и одсуству физичких немира, али и (2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. По ријечима преподобног оца Тадеја: Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

 

Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осјетио. Можда је најближе осјећају које дијете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дјете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом не урачунавши им гријехе њихове и метнувши у нас ријечи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)

Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду.

 

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свијету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исијавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и послије своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исијавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свијету.

Ево о каквом се миру говори у Христовим заповјестима!

 

  • БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

У прошлој емисији, тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

 

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.

У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним дјелима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповијестима.

 

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених невјерника и иновјераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових сљедбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове ријечи. Један од тих мученика за своју вјеру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

 

Али вршење правде Божје и живот по заповјестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савјет и наше најјаче оружје у свијету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

 

  • БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ!

Осмо и девето Блаженство чине једну цјелину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповјестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

 

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свијет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла... а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

 

О мучеништву за вјеру православну говорили смо у претходној емисији, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога свијета, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

 

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанијети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на вријеме не ишчупа из срца, може донијети своје плодове.

 

Зато мисија Христова на овом свијету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и савјетовање својих ближњих благом ријечју и личним примјером. Па и када страдамо, ми треба да будемо примјер својим мучитељима и њиховим насљедницима, јер давно је речено да крв мученика за вјеру постаје сјеме за нове хришћане.

 

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

 

Свједоци смо много примјера кроз историју за ово што је речено. Сјетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповједа своју вјеру у Њега као свог Спаситеља.

 

Ево још једног примјера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угрије онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову вјеру и видећи вјенце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповједио вјеру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако прије није био хришћанин.

У првим вјековима хришћанства било је много различитих форми по којима се исповједала вјера у Бога. Потреба за исповједањем вјере указала се приликом крштавања оних који су жељели да приступе Цркви Христовој. Они који су приступали св. Тајни Крштења изговарали би Символ вјере да би јавно показали у шта вјерују.

 

Тиме је новокрштени приступао Цркви Христовој. Помјесне Цркве имале су своје исповједање вјере, који су били специфични за услове у којима је живјела њихова помјесна Црква, а нарочито у односу на јереси које су се повремено појављивале и бивале одбачене од стране Васељенске Цркве. Порука свих различитих исповједања вјере била је у својој суштини иста, разликујући се само по приступу и форми.

 

Васељенска Црква Христова, желећи да обједини сва ова исповједања вјере у једну форму, говорећи кроз Свете Оце 1. и 2. Васељенског Сабора одржаних у Никеји 325. г. и Цариграду 381. г, дала нам је данашњи, општеприхваћен и јединствени Символ вјере, кога називамо: Никео-цариградски Символ вјере. Символ вјере је, дакле, кратко изложење истина хришћанске вјере садржаних у 12 чланова, 12 реченица које говоре о томе у шта све православна Црква вјерује.

 

Овај потпуни Символ вјере безусловно је усвојила цијела Црква. Употребљава се као јавно и званично прихватање и признавање - исповједање вјере од стране свих православних хришћана. Употребљава се и као јавно исповједање православне вјере од стране неправославног хришћанина који прелази у православну црквену заједницу. Исто тако, Символ вјере је постао дио живота православних хришћана и суштински елеменат божанствене Литургије православне Цркве кроз коју свако лице јавно исповједа своје крштење и припадност Цркви.

 

Бити православан хришћанин значи исповједати православну хришћанску вјеру - не само ријечима, него и у суштини значења Никео-цариградског символа вјере. То значи: исповједати све што та вјера улључује и све што је непосредно из ње произашло и на њој изграђено у историји православне Цркве кроз све вијекове, до данас.

 

Први члан Символа вјере: Вјерујем у јенога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог!

 

Основна истина хришћанске Цркве јесте вјера у једног истинитог живог Бога, као што је наглашено у Светом Писму Старог завјета: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје (5. Мојс. 6,4-5.). Ове ријечи Старог завјета навео је Христос као прву и највећу заповјест. И свети Оци 1. Васељенског Сабора, слиједећи Његов примјер, унијели су ову истину у Символ вјере, као темељ православне вјере.

 

Својим овплоћењем и видљивим присуством у историји, Исус Христос сведочи о Богу као Светој Тројици, називајући Бога Оцем. Он тиме исповједа да је Јединородни Син Божји. Сви који су крштени и вјерују у Њега и сами могу Бога називати Оцем, јер кроз Христа примају Светог Духа и сами постају синови (кћери) Божји(е). Стога, ми исповједамо вјеру у Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа, истичући Оца као узрок постојања Свете Тројице, јер из Њега се вјечно рађа Син Божји и исходи Дух Свети.

 

Бога називамо Сведржитељем, јер је све оно што нас окружује створио својом ријечју, тј. призвао из небића у биће, не престајући и након стварања да води бригу о свему ономе што је створено. Онда када је први човјек пао у гријех, а затим човјечанство даље тонуло у таму хријеха, Бог није престао да се брине о свијету и човјеку. Сав Стари Завјет осликава ту борбу човјек да се врати у љубав Бога Творца и милост Божију исказану кроз бригу о „Изабраном Народу“.

 

Под ријечима видљиво и невидљиво подразумјевамо све материјално и нематеријално, тј. све чему је Бог дао да постоји и на Небу и на Земљи. Под Небом подразумјевамо духовни свијет којег сачињавају војске Анђела и Арханђела, који окружују Божји престо и славе Његово свето Име. Под ријечју Земља подразумјевамо, управо, сав материјални свијет који нас окружује и који је наш привремени животни простор.

 

Други члан Символа вјере: И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, рођеног, не створеног, Јединосушног са Оцем, кроз кога је све постало.

 

Као што се мисао рађа из ума и открива га, тако се и Син Божји вјечно рађа од Бога Оца. Он сам о себи сведочи: Ја и Отац једно смо... Ко види мене, види Оца који је мене послао (Јов. 10,30; 12,45.). Зато је Он Свјетлост од Свјетлости, јер је Бог Отац вјечна Светлост мудрости и љубави. Он је и Бог Истинити од Бога Истинитог, и Једносуштни јер је једно са Оцем и Духом Светим, исте суштине и истог божанства.

 

Као такав, Он се јавио човјеку и објавио Оца. Човјек је створен по слици и прилици Бога Небескога, Бога Личног, умно, свјесно и слободно биће, зато је и човјек личност - личност која је кадра да прихвати откровење и схвати постојање бића Божјег (у мјери у којој је то доступно човјеку).

 

Његово име - Исус значи Спаситељ, јер је дошао да спаси људе од гријеха и смрти. Христос значи Помазаник, јер је он наш Цар, Првосвештеник и Пророк.

 

Света Тројица увијек дјелује јединствено и тиме пројављује да је Један Бог, а не три бога. То се види већ у стварању свијета, јер, као што и овај члан Символа вјере каже за Бога Сина: кроз кога је све постало. То значи да Отац кроз Сина у Духу Светоме ствара свијет, као што и увјек Света Тројица дјелује у свијету: Отац кроз Сина у Духу Светоме.

 

 

Трећи члан Символа вјере: И који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човјек.

 

Господ Исус Христос је истинити Бог и истинити човјек, или како Га краће називамо - Богочовјек. Он је Јединородни Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, као што смо већ помињали, али који је, по предвјечном савјету Свете Тројице сишао на земљу међу нас људе, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човјек. „Оваплотити се“, значи узети људску природу, постати човјек, као што је Господ Исус Христос својој божанској природи придружио нашу људску природу и тиме постао Богочовјек: Бог и човјек.

 

Ово је било неопходно за наше спасење, јер је Христос на себе узео улогу новог Адама. Он је својим животом, дјелима, ријечима, страдањем и васкрсењем људски род вратио на онај пут који је Бог поставио првосазданом човјеку, али је тај исти човјек изабрао другачији пут: пут гријеха, страдања и смрти.

 

Да Христос није узео на себе људску природу, ми грешни људи и даље бисмо имали изговор да нам спасење није могуће постићи, да је подвиг и преображај личности, који је Христос показао, немогућ. С друге стране, да Христос није био и прави Бог, тј. да је био само човјек, било би још мање могуће превазићи тај јаз између човјека и Бога, у који нас је Адам упутио, а који смо ми временом продубљивали. Другим ријечима, да је Христос био само Бог или само човјек, не би било могуће нама људима да се сјединимо са Богом, као што је то сада могуће након Христовог оваплоћења, Крсне жртве, Васкрсења и установе светог Причешћа.

Дакле, оваплоћење Бога је први и најважнији корак у историји нашег спасења.

 

Христос се оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве. Догађај Благовијести нам то јасно каже. Сјетимо се ријечи Благовјесника Арханђела Гаврила који каже Пресветој Дјеви Марији: Дух Свети сићиће на тебе и сила Вишњега осјениће те, зато ће се то свето дјете назвати Син Божји (Лк. 1, 35.). Већ у догађају Христовог зачећа видимо заједнички план и дејство Свете Тројице, јер као што смо то више пута нагласили, Света Тројица дјелује увјек заједно, у истомислију, као што би и ми који смо у Цркви требали да дјелујемо.

 

Христос се родио у Витлејему, малом градићу близу Јерусалима. Његова Пресвета Мајка пошла је на попис становништва у Јерусалим, али како за Господа у овом свијету не би мјеста, она се породи у пећини пастирској и јасле дочекаше Цара Над Царевима. Први поклоници Богомладенцу Христу, тако, бјеху прости пастири, као што је Бог и хтио, да своју науку да простим, безазленим и једноставним људима. И Апостоли су били такви - једноставни људи, рибари, али који су у своје духовне мреже уловили цијели свијет.

 

Тек касније долазе они најмудрији, у лику Мудраца који су, праћени светлошћу необичне Звијезде, дошли да се поклоне Спаситељу.

 

Христов живот у младости показује нам да Бог не укида оне вриједности које је сам поставио или које су богобојажљиви људи оставили у наслеђе свом потомству; Христос је, по јеврејским обичајима обрезан у 8. дан (данас празник Обрезања Христовог или Нова Година 7/14. јануара), а у 40. дан унесен је у храм јерусалимски и посвећен Богу, као што то налажу јудејски обичаји (празник Сретења 2/15. фебруар).

 

Том приликом на руке Га је узео Праведни Старац Симеон и изговорио оне чувене ријечи које је Црква преточила у свакодневну молитву: Сада отпушташ с миром слугу својега, Господе, по ријечи Својој, јер видјеше очи моје спасење (Твоје), које Си припремио пред лицем свих народа, свјетлост за просвећење многобожаца, и силу Свога народа Израиља (Лк. 2, 29-32.).

 

Четврти члан Символа вјере: И који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата и страдао и погребен.

 

Христос Спаситељ је страдао и претрпио крсну смрт ради нас и ради спасења свијета. За спасење људи није било довољно научити их Истини и Закону и вољи Божијој. Било је потребно дјело које би уништило гријех и уклонило препреке између Бога и људи и омогућило људима да опет дођу у синовски однос према Богу.

 

То је извршио Богочовјек Христос Спаситељ, не само Својом науком и животом, него Својим страдањем и смрћу на Крсту, Својим Васкрсењем и Вазнесењем. Дакле, сврха страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа је искупљење рода људског од гријеха и измирење човјека са Богом. "Јер  Бог тако заволи свијет, да је Сина својег Јединородног дао да сваки који вјерује у Њега, не погине, него да има живот вјечни" (Јов. 3, 16).

 

У Њему имамо искупљење, опроштење гријехова, јер “Отац благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа, и да кроз Њега измири све са собом учинивши мир Његовом крвљу на Крсту, помиривши кроз Њега и оно што је на земљи и на небесима” (Кол. 1, 14.; 19, 20).

   

Господ Исус Христос страдао је и умро као прави и истинити човјек, не зато што није могао да избјегне страдање, него зато што је добровољно желио да све претрпи ради нашег спасења. "Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него ја сам од себе полажем. Власт имам положити га, и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога" (Јов. 10, 17-18.).

   

Господ Исус Христос искупио је својим страдањем и смрћу све нас од гријеха и ропства гријеху, од казне за гријех, проклетства и вјечне смрти, и од власти сатане. Омогућио нам је измирење са Богом, нов благодатни живот и добијање дарова Светога Духа, како бисмо примили светост и правду и добили насљедство Царства Божијег, вјечног живота и спасења. Св. ап. Павле пише: "Јер кад смо се као непријатељи помирили с Богом, кроз смрт Сина Његова, много ћемо се прије већ помирени, спасити животом Његовим" (Рим. 5, 10.).

   

Христос нас учи: "А ово је воља Онога који ме послао, да сваки који види Сина и вјерује у Њега има и живот вјечни: и Ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јов. 6, 40.), а Апостол Павле појашњава: "Јер нас Бог не одреди за гњев, него да добијемо спасење кроз Господа Нашег Исуса Христа, који умрије за нас да бисмо ми, било да бдимо или да спавамо, заједно са Њим живјели" (1. Сол. 5, 9-10.). Уочи дана свога страдања и смрти, Господ Исус Христос је установио Свету тајну Причешћа. Кроy њу, сви који вјерују у Христа бивају сједињени с Њим и постају учесници у Његовом спасоносном дјелу. "И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га и даде ученицима и рече: Узмите, једите, ово је Тијело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви: јер ово је крв Моја Новога завјета која се пролива за многе ради отпуштања гријехова" (Мат. 26, 26-28.).

 

Пети члан Символа вјере: И Који је васкрсао у трећи дан по писму!

 

Као што је и претсказао, трећи дан по својој смрти, Господ Исус Христос је васкрсао из мртвих. Свети апостол Павле пише: И да би укопан да уста трећи дан по писму (Кор. 15, 4). Господ је васкрсао у Недјељу трећи дан послије своје смрти. Свети Апостоли и Јеванђелисти овако описују Његово васкрсење: А по вечеру суботном на освитак првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб и гле, земља се затресе веома јер анђео Господњи сиђе са неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђаше на њему. А лице његово бијаше као муња, и одијело његово бијело као снијег. И у страху од њега уздрхташе стражари и постадоше као мртви, а анђео одговарајући рече женама: Не бојте се јер знам да Исуса распетога тражите, није овдје јер устаде као што је казао. Дођите да видите мјесто гдје је лежао Господ.

 

И идите те јавите ученицима Његовим да устаде из мртвих, и гле Он ће пред вама отићи у Галилеју, тамо ћете Га видјети. Ето казах вам. А оне изишавши брзо из гроба са страхом и великом радошћу похиташе да јаве ученицима Његовим, и гле срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге Његове и поклоноше Му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видјети (Мт. 28, 1-10).

 

Господ Исус Христос Спаситељ је послије свог васкрсења остао на земљи још четрдесет дана и за то вријеме се јављао ученицима много пута. О томе нам свједоче како Јеванђелисти тако и Апостол Павле који пише : Потом се Он јави више од петстотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише, потом се јави Јакову, затим свима апостолима, а послије свију, као каквом недоношчету јави се и мени (Кор.15, 6-8).

 

Значај Христовог Васкрсења је у томе што је Господ својим Васкрсењем и Вазнесењем завршио дјело спасења рода људског, однијевши побједу над смрћу, гријехом и сатаном. Зато је Васкрс највећи празник у православној Цркви. Господ Исус Христос је својим васкрсењем показао Своју неограничену моћ над смрћу и силама пакла, доказао је да је Он Бог и Спаситељ.

 

Васкрсење Христово је залог нашег спасења, нашег васкрсења, почетак васкрсења свих људи. Спаситељ каже : Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене и ако умре живјеће (Јов. 11, 15). А свети апостол Павле каже: Ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, а празна и вјера ваша.

 

А показујемо се лажни свједоци Божији, што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега  не васкрсе, ако дакле мртви не устају. Јер ако мртви не устају те ни Христос није устао, а ако Христос није устао, узалуд вјера ваша, јер сте у гријесима својим. Онда и они који уснуше у Христу пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа биједнији смо од свих људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првјенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки о своме реду, првијенац Христос, потом о Његову доласку они који су Христови (1 Кор. 15, 14-23.).

 

Васкрсење Христово празнујемо у недјељу. Ово је покретан празник и не долази сваке године у исто вријеме. Нарочитим рачунањем одређује се датум Његовог празновања, али у богослужењу и црквеним пјесмама, ми прослављамо сваке недјеље у току године (изузев празника Свете Тројице) Васкрсење Христово.

 

Шести члан Символа вјере: И који се узнио на небеса и сједи с десне стране Оца!

 

Четрдесети дан по свом славном Васкрсењу, Господ Исус Христос се узнио (или вазнио) на небо. У Светом Писму Новог завјета св. Апостол и Јеванђелист Лука пише како је Христос свих четрдесет дана након свог Васкрсења поучавао своје Ученике и појашњавао им своју божанску науку, али и храбрио их да издрже сва искушења до доласка Утјешитеља - Духа Истине.

 

И ево ја ћу послати обећање Оца својега на вас, а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине. И изведе их напоље до Витаније, подигавши руке своје благослови их; и док Он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом (Лк.49, 52.). Исти писац у другој књизи, Дјелима  апостолским, овај догађај описује са више детаља: И ово рекавши, док они гледаху, подиже се и узе Га облак испред очију њиховох.

 

И док упртих очију гледаху за Њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама бијелим стадоше пред њих и они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате у небо? Овај Исус, који се од вас узнесе на небо, тако исто ће доћи, као што Га видјесте да одлази на небо! (ДАп 9, 11.)

 

Васкрсењем Христовим, људска природа (у личности Христовој), надвладала је смрт као послиједицу гријеха, а вазнесењем на небо, та иста људска природа се враћа првобитном блаженству у заједници са својим Творцем. Због тога празник Вазнесења Господњег, којег увијек празнујемо 40 дана по Васкрсењу (те стога увијек пада у четвртак!) називамо и Спасовдан.

 

У овом члану се помиње ријеч НЕБО као духовни, невидљиви свијет, Царство Небеско. Оно је свијет духовни, свијет савршенства са Богом и у Богу. Ријечи: СЈЕДЕ С ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА значе да Господ Исус Христос има исту част и исто достојанство као и Бог Отац, као и исту власт над свиме што је на небу или на земљи, да је Он наш Молитвеник и Заступник пред Оцем и спасење свих који кроз Њега долазе Оцу. Све ово нам потврђују и саме Христове ријечи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи; идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио. И, ево, ја сам са вама усве дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 23, 18-20.)!

 

Седми члан Символа вјере: И који ће опет доћи, са славом, да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја!

 

Спасење, које доноси Христос, проповиједа се свему свијету, јер Црква Христова, коју називамо и Заједницом Спасења, дата је цијелом човјечанству, без обзира на нацију, боју коже, језик и сл. Дух Свети, за Којег се каже да „дише гдје хоће“, не ограничава спасење никоме; оно се нуди безусловно.

 

Односно, једини услов нашег спасења јесте вјера у Спаситеља Исуса Христа, тј. вјера да нас Он може спасити и да је због тога дошао у свијет. Вјером ми прихватамо пружену Божју руку и усаглашавамо своју вољу и своја хтијења са Господњом вољом да нас спасе.

 

Међутим, постоји и граница до које човјек долази, када су у питању наша воља и наша дјела: та граница јесте крај овоземаљског живота. Наиме, све што зависи од нас људи, дешава се у оквирима овоземаљског живота. По његовом завршетку, Бог нам суди по дјелима нашим и тада наша одговорност за наше спасење долази под суд. Суд Божји није изражен по овоземаљским, људским мјерилима. То је суд љубави, а Судија је наш Творац, који боље познаје наша срца и нашу душу од нас самих. Самим тим, Његов суд је праведан, јер суди свакоме понаособ, узимајући у обзир комплетну нашу личност.

 

Суд који наступа по окончању овоземаљског живота није коначан. Наиме, ми очекујемо Христов други долазак, при којем ће сви људи, од постања свијета изићи пред лице Божје. Људским језиком овај се суд назива страшним, јер нема ништа скривено што се неће открити о нашој личности. Овоземљски судови могу доста тога да пропусте из незнања или непознавања личноти којој се суди. Суд Божји ће свакога подигнути пред лице Творца и открити сваки дјелић личности са свим његовим манама и врлинама.

 

Јеванђелист Матеј овај суд описује овако: А када дође Син Човјечји у слави својој и сви свети Ангели с Њим, тада ће сјести на престо славе своје и сабраће се пред Њим сви народи и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себе, а јарад с лијеве. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца Мојега, примите царство које вам је припремљено од постања свијета, јер огладљех и дадосте ми да једем, ожедњех и напојисте ме, странац бијах и примисте ме, наг бијах и одјенусте ме, у тамници бијах и дођосте к мени! Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна и нахранисмо, или жедна и напојисмо, када ли те видјесмо странца и примисмо или нага и одјенусмо; када ли те видјесмо болесна или у тамници и дођосмо Теби?

 

И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тако ће Господ за исто судити и онима који ништа од тога не учинише ријечима: Идите од мене проклети у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и ангелима његовим... Заиста вам кажем: кад не учинисте једном од ових најмањих мојих, ни мени не учинисте!

 

Осми члан Символа вјере: И у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања, и заједно се слави, који је говорио кроз пророке.

 

Дух Свети, једно од Три Лица Свете Тројице, једне је части и славе са Оцем и Сином са којима сапостоји одувијек. Зато Га називамо - Господ, јер када кажемо Света Тројица, онда мислимо на три различите Личности: Оца, Сина и Духа Светога, али које су по суштини исте. С друге стране, то јединство на које мислимо када кажемо један Бог огледа се у личности Бога Оца, чија је Личност извор јединства Свете Тројице, те ми вјерујемо у једнога Бога, а не у три бога.

 

Другачије речено: Бог је једна заједница, једиство Три Личности, те Га и називамо једним, јер божанску заједницу не можемо упоредити ни са једном сличном заједницом.

 

Ми о Богу знамо онолико колико нам се Он сам открио, а Бог није откривао своју суштину људима, јер нам то није потребно за наше спасење. Довољно нам је да знамо да Дух Свети исходи од Оца као што се и Син рађа од Оца вјечно и непромјењиво.

 

То није исхођење или рађање у људском смислу ријечи, као што се човјек роди или исходи од свог оца у једном временском тренутку, а да га прије тога није било. Не! Када је Божја суштина у питању, онда свака ријеч или појам добија другачији смисао, јер људски ум, стога и језик, није у стању да схвати или опише божанску суштину. Оно што ми знамо јесте да је Личност Бога Оца извор јединства Свете Тројице.

 

По тумачењу овог питања постоји разлика између православне и римокатоличке Цркве. Римокатолици и протестанти су у 8. члан Символа вјере додали уметак: и од Сина... што ће рећи да ДухСвети исходи и од Оца и од Сина. Тај теолошки проблем се назива - filioque.

Не улазећи у овој емисији дубље у овај проблем, можемо сада само рећи да се Православна Црква чврсто држи Христових ријечи када Својим ученицима даје обећање да ће им послати  Духа Истине, који од Оца исходи... (Јн. 25, 26.)

 

Дух Свети се назива и Животворним, јер Он цјелокупној творевини даје дух живота. То видимо код зачећа Христовог, као што Архангел Гаврило објављује Пресветој Богородици: Дух Свети сићиће на тебе и сила Вишњега осјениће те... и на крштењу Христовом када Он, у облику голуба, силази на Христа и тако Га чини, али и објављује свијету, да је Христос Помазаник, Месија, Спаситељ. Дух Свети је говорио кроз пророке, надахњујући их да објављују и чине вољу Божију.

 

Црква је основана силаском Духа Светога на Апостоле, јер од тада све оно што је Христос говорио и чинио добија свој живот, почиње да живи у Цркви. Свако ко се крсти и тиме постане члан црквене заједнице, примио је благодатне дарове Духа Светога, добио је нови живот у Цркви Христовој. Управо зато крштењем умире стари човјек, а рађа се нови, рађа се Духом Светим.

 

И коначно, Дух Свети подиже Христа из мртвих, објављујући тако поново свијету да Света Тројица све чине заједно. И ми вјерујемо да ће нас Дух Свети подићи из мртвих у дан Суда, као што у Светом Писму каже: Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама (Рим. 8, 11.).

 

Девети члан Символа вјере: (Вјерујем) У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

 

Почнимо, најприје, од тога - Шта је то Црква!? Најкраћа и најконкретнија дефиниција појма Цркве била би: Црква је заједница вјерних окупљених око Христа!

Ово би значило да је Црква заједница оних који су свјесно и својом вољом примили св. Тајну Крштења и тиме одлучили да сами себе и сав живот свој предају Васкрсломе Христу, да се окупе око Њега кроз свету Тајну Причешћа, и да се тако сједињени упуте у Царство небеско. Ово нас упућује да је света Литургија сама пројава Цркве, јер литургијска структура, односно поредак на св. Литургији јесте основни темељ Православне Цркве.

 

Црква је једна! Апостол Павле је Цркву преставио као Тијело Христово, насликавши је символично као људски организам. Том организму глава је сам Христос, душа је сам Бог Дух Свети, а свако од нас вјерних преставља битну ћелију или витални орган тог тијела. Стога, ако је је једна глава, један је оснивач и један је Бог, онда и сама Црква мора бити једна.

Црква је света! Свијет који нас окружује бива освећен Духом светим који га надахњује и чини га светим. И сами знамо да се многе ствари, предмети и личности у Цркви освећују. То значи да Дух Свети живи у Цркви и благодатни дарови Духа Светога се спуштају на свакога који Га прима чиста срца, вјером и љубављу.

 

Црква је саборна! Саборност у Цркви огледа се поново кроз њену литургијску струкруру: једни су епископи, други свештеници, ови ђакони, они лаици, итд. Ни једна карика у овом ланцу није незаобилазна; као што Црква без епископа не постоји, тако и епископ без свештеника и лаика нема никакву функцију. Тек саборно, сви заједно чине једну свету, саборну Цркву. Све наше људске разлике поштују се, али и саборно окупљају у једну Цркву.

 

И крупне одлуке по питању вјере се у Цркви доносе саборно, а не вољом једног непогрјешивог човјека.

 

Црква је и апостолска! То значи да су нашу хришћанску вјеру Апостоли раширили по свијету изабравши своје ученике онако како је Христос изабрао њих, положио руке своје на њих и дао им благодат Духа Светога. Тако су даље апостолски ученици: презвитери и епископи бирали своје насљеднике и сараднике и та непрекинута нит протеже се од Христа до дана данашњег.

 

Десети члан Символа вјере: Исповједам једно крштење за опроштење гријехова.

 

Свету тајну Крштења установио је сам Господ Исус Христос, својим Крштењем на ријеци Јордану. Кроз Крштење, човјек који вјерује у Христа, поново се рађа водом и Духом Светим за истински живот у Христу и постаје члан Цркве.

 

Света Тајна се врши троструким погружењем у воду онога који се крштава, у име Свете Тројице. Вршилац ове свете Тајне је свештеник или епископ, а у рјетким случајевима, због страха од смрти онога који треба да прими Крштење, може бити и сваки (крштени) члан Цркве.

Смисао ове свете Тајне јесте смрт старог човјека који робује прародитељском гријеху и васкрсење новог човјека, слободног да у личном и свјесном додиру са Христом, постане члан Цркве Његове и сарадник Божји на плану спасења цијелог свијета.

 

Онај који се крсти, прво треба да повјерује да је Христос, заиста Син Бога живога. Без вјере у Христа Богочовјека, крштење нема никаквог смисла, јер Христос каже: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16, 16.). Стога, онај који се крсти, на крштењу изговара Символ вјере и тиме показује искрену вјеру у Спаситеља Христа, а своју вољу усаглашава са вољом свете православне Цркве.

 

Највећа истина коју смо примили вјером у Господа Исуса Христа јесте истина о Светој Тројици. Бог је тројичан, као што је једно стабло, један корјен, а три гране. У име тог Једног и Тројичног Бога ми се крштавамо: Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Син) и Свети Дух; и ова Тројица су једно (Саб. посл. Јов. 5,7.).

 

Вјером прихватамо Христа за свога Спаситеља и Новог Адама. Стари Адам је одбио Божју благодат, одбио је садејство и јединство са Богом. Умјесто тога, прихватио је горду овоземљску пролазност, живот на нивоу животиње и “кожне хаљине” наших страсти, без смирености и духовне потребе за сталним узрастањем. Најкраће речено, постао је слуга ђавољи. И нас је у том смислу предодредио да га, као природни физички насљедници његови, слиједимо по природном току ствари. Дакле, кроз Адама, ми се рађамо као насљедници првих богоотпадника.

 

Међутим, јасно је да Бог не жели да Његово створење пропадне, нити жели да нас осуди на немање избора. Слобода, која је Њему својствена, и због које је и створио човјека, дата нам је кроз Христа; ако не желимо да слиједимо Адама на његовом путу, сада имамо могућност да преко вјере у Христа, у смрт се Његову крстимо, и са Њим васкрснемо. Стари Адам улази у воду и умире у њој, а Нови Адам васкрсава из воде у име Оца и Сина и Светога Духа. Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Свети (Тит. 3,5.).

 

„Бања поновног рођења“ кроз коју пролазе они који желе да буду Христова браћа и сарадници, уводи нас у једну потпуно нову димензију духовног живота: стално узрастање у Христу. То узрастање је потпомогнуто Духом Светим, који живи у Цркви, којег примамо кроз све свете Тајне.

 

Крштење нас уводи  у светотајински живот у Цркви, у нову свету Тајну – миропомазање. У православној Цркви, она се врши заједно са св. Тајном Крштења. У њој, вршилац св. Тајне, св. Миром помазује чула и удове новокрштеног, изговарајући ријечи: “Печат дара Духа Светога!” За онога ко је поновно рођен, ко је управо васкрсао из мртвих, пријеко су потребна и нова чула, духовни дарови за нови живот у Христу. Чулима се познаје свијет, а новим чулима треба да упознамо нови, духовни свијет.

 

Дух Свети се усељава у новокрштеног и чини га Христовом иконом, чинећи његово тијело храмом својим, припремајући га за опште васкрсење мртвих, дајући му знак по којем ће нас Господ познати у дан Суда.

 

Занимљива је сличност измећу обреда освећења новог стана и миропомазања, јер као што освећујемо свој физички простор у којем живимо, тако освећујемо и своје тијело, као храм Духа Светога.

 

Свето Миро, као посебна трајна и миришљава супстанца, има своју символику. Помазивање новокрштеног означава присуство Духа Светога и сталну везу са Њим, и миомирис његов нас подсјећа на специфичну интимност са Духом Светим, који омекшава срце наше, смањује огрубјелост његову и душу нашу чини пријемчивију за Божје присуство, као што и иначе уље дејствује на људску кожу.

 

Постајући Икона Христова и Храм Духа Светога, светим Тајнама Крштења и Миропомазања, новопридошли члан Цркве почиње са изграђивањем своје личности. Бити личност, у православној Цркви значи, усагласити свој ум и вољу са умом и вољом Цркве, имати љубави и бити у заједници са другим, у сваком од њих видјети лик Христов, а своју личност сачувати и пројавити је кроз друге.

 

Једанаести члан Символа вјере: Чекам васкрсење мртвих !

 

Још у Старом завјету пророк Језекиљ је прорекао свеопште васкрсење мртвих, а Христос нам је то јасно загарантовао својим Васкрсењем. Под васкрсењем мртвих подразумјевамо васкрсење, смрћу раздвојених, душе и тијела, без којих човјек није потпуна личност. Душа без тијела не може добити пуноћу вјечног живота, јер је Христовим доласком на свијет тијело постало храм Духа Светога.

 

Да је тајна бесмртности људских тијела реална, већ овдје на земљи доказују мошти светитеља. Оне су нетрулежне, не својом силом или балсамовањем, већ вољом Божјом, силом Духа Светога. Зато су оне чудотворне, јер у њима присуствује чудотворна сила Духа Светога.

 

Када ће бити то опште васкрсење мртвих - ми не знамо, јер нам то није откривено од Бога. Дан васкрсења мртвих је сакривен од нас да бисмо се за њега свакодневно достојно припремали. Тај дан преставља крај историје и почетак једног новог времена - владавину Царства Божјег. Тај дан ће дочекати свако ко је икада у историји боравио на Земљи од Адама до тога дана. Тај дан се често назива и „Страшни Суд“. Колико ће он бити страшан у негативном или позитивном суду за свакога од нас, искључиво зависи од нашег живота овдје на земљи.

 

Васкрсли Господ судиће свима заједно и сваком појединачно. Они који наслиједе Рај, након Суда, наслиједиће вјечно блаженство, тј. вјечну љубав Божју, а они који након Суда наслиједе пакао, наслиједили су свој начин живота овдје на земљи, живот без љубави, мржњу и охолост, коју су сами себи припремили.

 

Дванаести члан Символа вјере: И живот будућег вјека. Амин.

 

Сав Символ вјере је једна јединствена цјелина и тумачити један његов члан одвојено од других значило би одвојити га од општег учења православне Цркве. Тако и овај последњи члан Символа вјере заокружује цјелину наше вјере и употпуњује све оно што називамо сотириологијом - науком о спасењу свијета и човјека.

 

Опште васкрсење и Општи или Страшни суд уводе нас у једну нову реалност, нови свијет или како се то у Откровењу Јовановом назива "Ново небо и нова земља" И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више.

 

И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што сједи на пријестолу: Ево све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове ријечи вјерне и истините. (Откр. 21, 1-5.)

 

Данас смо свједоци многих филмова холивудске продукције који говоре о "крају свијета" плашећи нас свеопштим разарањем, уништењем планете, слушамо вијести о атомском наоружавању и њиховој могућности да у тренутку униште нашу планету итд.

 

Православље види крај свијета у Божјој намјери да преобрази свијет, а не да уништи своју творевину. Опште васкрсење подразумјева уздизање нетрулежног тијела, али које ће живјети у нетрулежном свијету, дакле, у свијету у којем ће важити потпуно нови закони физике. Ако неко прима ове ријечи са невјерицом, нека се подсјети на Христово Преображење и васкрсење и на Његово преображено и васкрсло тијело.

 

Постоје и погрешна учења која говоре о смаку свијета и поновном стварању новог свијета. У Светом писму нема помена о томе. Напротив, у Библији се стално говори о Божјој љубави према својој творевини и сталној бризи о њој. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. (1. Саб. посл. Јов. 4, 9-10.)

 

Дакле, живот будућег вијека предстоји нам у Царству Божијем које ће бити овдје на земљи по Другом и Славном Христовом доласку. Рај и пакао које ће Господ успоставити у ствари успостављамо ми сами у својим душама већ сада овдје у овом животу. Они који имају љубави према Богу, већ живе у рају, јер ће њихова љубав бити награђена вјечним гледањем свог Љубљеног Господа. Онима који мрзе свог Створитеља, биће пакао гледати како ипак постоји и царује Онај којег су вријеђали и против којега су се борили у овом животу.

Настарији писани морални закон, којег је Бог дао Мојсију на гори Синају, назива се „Мојсијев закон“, тј. 10 Божјих заповијести.

 

О Мојсијевом закону Христос, између осталог, каже: ...Имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. И даље каже: Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити. (Лк. 16, 29-31.)

 

Већ у самом наслову (10 Божјих заповијести) видимо да је то закон који је Богом откривен и од Бога добијен. Дакле, Мојсјиев закон није написан од стране Мојсија, нити било ког овоземаљског законодавца, већ од Небеског Законодавца, Творца свега видљивог и невидљивог, и Творца небеских и земаљских закона. О каквом је закону, заправо, ријеч?

 

Бог се људима откривао одувијек, на природан и натприродан начин. То што смо сазнали од самога Бога називамо Откривење. Морални закон или заповјести, које смо такође добили од Бога, говоре о нашем односу према Богу, ближњима и себи.

 

Најстарији Божји закон није био писан. Он се, садржан у људским срцима и савјести, преносио с оца на сина, из генерације у генерацију. Доказ томе је, како каже Св. Апостол Павле: да и многобошци, не имајући закона, сами од себе чине што је по закону; они не имајући закона сами су себи закон", јер "закон је написан у њиховим срцима, будући да им савјест свједочи. (Рим.1,19-20; 2,14-15.)

 

Због непрестаног сатанског утицаја, закон је изблиједио у савјети и срцима људи. Стога је Бог, преко Мојсија, предао писани закон који називамо: Мојсијев закон или Десет Божјих заповјести.

 

Свето писмо нам каже следеће: И рече Господ Мојсију: попни се к мени на гору, и остани овдје, и даћу ти плоче од камена, закон и заповијести, које сам написао, да их учиш. (2. Мојс. 24, 12.) И дође Мојсије, и каза народу све ријечи Господње и све законе. И одговори народ једнијем гласом и рекоше: чинићемо све што је рекао Господ. (2. Мојс. 24, 3.). 

 

1. Тада рече Бог све ове ријечи говорећи:

2. Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога.

3. Немој имати других богова уза ме.

4. Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље.

5. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене; 6. А чиним милост на тисућама онијех који ме љубе и чувају заповијести моје.

7. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега; јер неће пред Господом бити прав ко узме име његово узалуд.

8. Сјећај се дана од одмора да га светкујеш.

9. Шест дана ради, и свршуј све послове своје.

10. А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим.

11. Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га.

12. Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју ти да Господ Бог твој.

13. Не убиј.

14. Не чини прељубе.

15. Не кради.

16. Не свједочи лажно на ближњега својега.

17. Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега, ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега.

 

У првој заповјести, која гласи: ЈА САМ ГОСПОД БОГ ТВОЈ И НЕМОЈ ИМАТИ ДРУГИХ БОГОВА ОСИМ МЕНЕ! - Бог нам се открива као једини Истинити и Лични Бог, Бог који је Творац свијета и човјека. Као такав, Он се јављао људима, боравио с њима у рају, али су људи одбацили савез са Богом, одбацили су Божју љубав и понуду да Бог и човјек живе у вјечној заједници. И не само да су људи одбацили љубав Божју, него су, временом, одбацили Једног и Истинитог Бога и измислили лажне богове - идоле.

 

Човјек је из своје гордости хтио да буде раван Богу, по наговору сатане, те је, у својој гордости, и несвјесно измишљао богове којима ће он управљати. И данас се људи клањају идолима, само што су старе идоле замјенили новим: савремени идоли су постали популарне личности, политички положај и новац.

 

Друга Божија заповјест, која гласи: НЕ ГРАДИ СЕБИ ИДОЛА НИТИ КАКВА ЛИКА, НЕ КЛАЊАЈ ИМ СЕ НИТИ ИМ СЛУЖИ -  само потврђује прву и дословно је појашњава. Њоме се забрањује обожавање Божије творевине или ма ког дјела људских руку, јер је Бог изнад сваке творевине, изнад свега створеног, јер је Бог Творац свега видљивог и невидљивог.

 

Поштовање светих личности (светитеља) и икона у Православној Цркви никако није у супротности са првом и другом Божијом заповјести. На светим иконама изображене су благословене преставе Живога Бога, Анђела, светитеља, мученика, наших молитвених посредника код Господа. Преко њих, ми преносимо своју љубав и поштовање на самог Бога.

 

НЕ УЗИМАЈ УЗАЛУД ИМЕНА ГОСПОДА БОГА СВОЈЕГА; ЈЕР НЕЋЕ ПРЕД ГОСПОДОМ БИТИ ПРАВ КО УЗМЕ ИМЕ ЊЕГОВО УЗАЛУД!

 

Не узимати узалуд имена Господа Бога свога подразумјева, на првом мјесту, да се не служимо непристојним ријечима када говоримо о Богу. На жалост, након борбеног атеизма, са којим смо живјели у претходних неколико деценија, један од плодова таквог сатанистичког приступа животу, јесте и измјењен рјечник неких људи.

 

Тако, поред свих сатанских насртаја на православну вјеру и њене вјернике, могли смо скоро свакодневно чути на улицама богохулничке изразе, помоћу којих се неки људи декларишу као отворени богоборци и сатанисти. Иако је, по природи ствари, такав ријечник одраз крајње некултуре и примитивизма, он је ипак предвиђен и санкционисан од стране Христа Спаситеља, када каже: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. 

 

И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем. (Мт. 12, 31-32.). Ова Божја заповјест јасно и недвосмислено забрањује такав ријечник свакоме ко себе назива хришћанином и очекује спасење душе и тијела.

 

Такође, то значи и да у свакодневном говору именом Господњим не потврђујемо наше безначајне ријечи или чак лажи. У времену у којем живимо све је мање повјерења међу људима и често за своје ријечи тражимо потврду, како бисмо саговорнику показали да говоримо истину. Стога се често кунемо да говоримо истину и узимамо име Господње за потврду наших ријечи.

 

Али Христос нас опомиње да то не чинимо и каже: нека ваше да буде да и ваше не - не! Име Господње треба помињати само у молитвама и са великим поштовањем.

 

СЈЕЋАЈ СЕ ДАНА ОД ОДМОРА ДА ГА СВЕТКУЈЕШ - ШЕСТ ДАНА РАДИ И СВРШУЈ СВЕ ПОСЛОВЕ СВОЈЕ, A СЕДМИ ЈЕ ДАН ОДМОР ГОСПОДУ БОГУ ТВОЈЕМУ ... ЈЕР ЈЕ ЗА ШЕСТ ДАНА СТВОРИО ГОСПОД НЕБО И ЗЕМЉУ, МОРЕ И ШТО ЈЕ ГОД У ЊИМА; А У СЕДМИ ДАН ПОЧИНУ; ЗАТО ЈЕ БЛАГОСЛОВИО ГОСПОД ДАН ОД ОДМОРА И ПОСВЕТИО ГА!

 

Овом заповијешћу Господ нам забрањује рад седмога дана, али не са бисмо тај дан љенствовали и духовно спавали. Дан одмора није дан љенствовања, дан нерада или дан посвећен безначајним радњама. Дан одмора је дан посвећен Господу Богу твојему, дан молитве у храму у и дому, дан радости због побједе над смрћу. Тај дан је недеља, дан Васкрсења Христовог, дан коначне побједе живота над смрти, Христа над сатаном. Тога дана посвећујемо своју пажњу и своје вријеме заједничкој молитви у храму, Светој Литургији, празнујући тако Царство Небеско већ сада и овдје.

 

Након св. Литургије, као стадо Христово и као жива Црква, разилазимо се у миру својим кућама, како бисмо преносили дарове тог мира Божјег и другима који нису били у могућности да их приме у храму. То значи, да смо тога дана нарочито дужни да чинимо добра дјела и својим личним примјером свједочимо јединство са Богом којег смо на св. Литургији остварили кроз св. Причешће.

 

Када детаљније погледамо Десет Божјих заповјести, примјећујемо да је Господ уредио наш однос према Њему са четири, а однос према ближњима са шест заповјести. То није случајно. Св. Апостол Јован, у својој 1. Саборној посланици, каже: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?  И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (4, 20-21.)

 

 

ПОШТУЈ ОЦА СВОЈЕГА И МАТЕР СВОЈУ, ДА ТИ СЕ ПРОДУЉЕ ДАНИ НА ЗЕМЉИ, КОЈE ТИ ДА ГОСПОД БОГ ТВОЈ.

 

Прва од шест заповјести које регулишу односе према ближњима, свакако да се односи на поштовање наших родитеља. Преко родитеља добили смо живот од Бога, а њиховим великим трудом и жртвом, ми смо добили основна знања о себи, Богу и свијету. Поштовање или непоштовање наших родитеља је икона нашег односа са Богом Оцем, а исти тај однос прећи ће и на нашу дјецу: како се ми односимо према својим родитељима, тако ће се и наша дјеца односити према нама.

 

Нису сви родитељи исти. Понекада се деси да од родитеља и не добијемо потребу пажњу, љубав и бригу. Свједоци смо једне генерације родитеља која своју дјецу није имала чему добром научити када је у питању вјера у Бога. Али то не треба да буде разлог да своје родитеље не поштујемо. Христос тражи од нас непрестано усавршавање: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 4, 48.). Наша је дужност да будемо савршенији од својих родитеља, те немамо права да се љутимо на њих, ако смо у вјери или било чему другом испред и изнад њих.

 

НЕ УБИЈ!

 

Бог је Творац и Даваоц живота. Створио је човјека по слици и обличју своме, што значи да је сваки човјек боголик, јер је Божански лик утиснут у човјекову душу и ум. Убијањем човјека, устајемо против Божијег подобија у њему и Духа Светога који живи у њему преко светих Тајни.

Христос каже: Не бојте се оних који убијају тијело (Мт. 10, 28.). Постоје и они који убијају душу, а то су они који кваре људске душе одвлачећи их од Господа и одводећи их на странпутицу. Савремени начин за убијање људских душа свакако видимо у секташењу и врбовању људи у душегубна удружења.

 

Самоубиство је још већи гријех од убиства, можемо рећи и највећи. Самоубиством смо сами себе потпуно одвојили од Бога и од сваке могућности покајања и повратка на прави и истинити пут.

 

НЕ ЧИНИ ПРЕЉУБЕ!

 

Ова заповјест нас чува од сваког блуда, скрнављења нашег тијела и злоупотребе наших природних осјећања. Прељуба је чин убијања љубави према личности са којом смо одлучили да подјелимо вјечни живот, убијање свих благодатних дарова у нама које смо добили светом Тајном брака, убијање Божјег благослова наше љубави. Прељуба је чин самообмане, тражења лажне љубави тамо гдје је нема и не може бити, а то нас уводи у стање потпуног душевног немира, узнемирености и лажног самозадовољства. Прељуба је пут ка разбијању Богом благословене породице, разбијању домаће Цркве, божанског језгра у којем треба да се његује оно најсветије – љубав.

 

Овдје спада и забрана сваког противприродног употребљавања нашег тијела, јер (по ријечима св. Апостола Павла): тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело. Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело с њом? Јер је речено: Биће двоје једно тијело. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши.

 

Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији.  (1. Кор. 6, 13-20.)

 

НЕ КРАДИ!

 

Под крађом разумијемо сваки вид незаконитог узимања имовине која припада нашем ближњем, лагање сиромашних и невјештих у куповини или продаји, избјегавање регулисања наших дужности према ближњима и држави, као и свака обмана и фалсификовање у сврху зарађивања онога што нам не припада. Дужност сваког хришћанина је да живи од плодова сопственог рада и да помаже своје ближње који су мање срећни од нас.

 

Уосталом, наша хришћанска дужност је да помажемо својим ближњима и да братском љубављу покажемо свијету да смо ученици Христови. Ако ми, као хришћани, то не будемо чинили, већ напротив, ми будемо ти који ће кршити Божије заповијести: од кога да очекујемо да сачува Божји благослов, ако то ми, као дјеца Божија и насљедници Царства Његовог, не будемо чинили? Ми смо позвани да  будемо „со свијету! Ако со обљутави, чиме ће се осолитисвијет“?!

 

НЕ СВЈЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОГА!

 

Ако ко лажима жели да прикрије или искриви истину или да се брани од чињеница које потврћују истину, онда мора свагда имати на уму Христове ријечи записане у Матејевом Јеванђељу: Нема ништа скривено што се неће открити, нити лажно што се неће дознати (Мт. 10, 26.). Говорећи лажи, гријешимо против својих ближњих и самога себе, доводећи њих у незгодан положај, а своју душу и свој ум у неприродно стање, које, ако се често понавља, може постати дио наше личности. То стање може довести и до озбиљног поремећаја личности, а свакако до удаљавања од Христа.

 

Стога, залагати се за истину, за нас хришћане значи: свједочити, управо, живога Христа Који је који је Пут, Истина и Живот.

 

НЕ ПОЖЕЛИ НИШТА ШТО ЈЕ ТУЂЕ!

 

Ова Божја заповијест је у вези са 8. Заповијести која гласи: Не кради, с тим што на овај начин Господ предупређује крађу, јер нам забрањује и да гријешимо мишљу. Рђаве жеље производе рђава дјела. Желећи нешто што није наше, нешто што припада нашим ближњима, а при томе не трудути се да својим радом то створимо, довешће нас кад-тад у ситуацију да своју жељу спроведемо у дјело. Градити своју срећу на несрећи других, није својствено хришћанину који се даноноћно труди да својим дјелима угоди Богу, Живом Богу, који је свуда и на сваком мјесту. Он треба да живи у срцима нашим, а у срцу које рађа рђаве жеље, нема мјеста за Живога Бога.

 

Зато, сваки хришћанин треба да упражњава пост и молитву, као лијек и превентиву против рђавих жеља и храну за савјест која је глас Божји у нама. Само тако ће и мисли и дјела наша остати чисти пред Богом.

 

У Новом Завјету Христос понавља све „старозавјетне“ заповијести и даје им онај исти значај које су имале у Старом Завјету. Међутим, Господ их проширује са још двије, иако су ове Заповијести љувави ништа друго до само појашњење Десет Божјих заповијести. Оне су садржане у свим заповијестима Божијим, те их можемо назвати резимеом свега Божјег Закона.

 

Ап. Матеј у свом Јеванђељу записао је следеће: И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.

 

О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 35-40.)

Зашто смо дужни да љубимо Господа својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим? На ово питање најбољи одговор нам даје Ап. и Јеванђелист Јован, онај учених Христов који је сво своје Јеванђеље и све своје поуке посветио одговору на ово питање:

Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав.

 

У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. По овоме знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа својега.  И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина – Спаситеља свијета.  Који призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу. И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.

 

Тиме се љубав показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (1.Јов. 4, 7-21.)

 

Након овог ицрпног објашњења Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, не остаје нам ништа друго, до само да поновимо неке дијелове овог излагања и закључимо: Да је Бог из љубави створио свијет и човјека; да је човјеку дао разум и слободу како би га уздигао на пиједестал свог љубљеног створења са којим немјерава да подјели своју љубав и своју творевину; да  је човјек одбио ту љубав и прихватио лаж као начин живота; да Бог и даље брине о људима и да из љубави према нама шаље Сина Свога Јединородног да нас спасе и донесе љубав међу нас; да нас ослободи од смртнога страха и дарује храброст коју љубав носи са собом и да нам је припремио вјечну радост у вјечном заједништву са Њим.

 

Одговор на претходно питање може бити и ново питање: Можемо ли, сагледавајући толику љубав Божју према нама, да је не узвратимо, да останемо хладни према њој!?

 

Љуби ближњега свога као самога себе! (Мт. 22, 40.)

 

Ко је наш ближњи? На то питање, најбољи одговор нам даје сам Господ Исус Христос у причи о „Милостивом Самарјанину“ (Лк. 10, 29-37.), кроз коју нас учи да је наш ближњи сваки човјек, а не само наш рођак или пријатељ. И ову констатацију „сваки човјек“ не смијемо уско посматрати, па рећи: „сваки човјек који припада мојој породици, вјери или нацији.“ Дакле, Христос нас учи да је наш ближњи сваки човјек на овом свијету и да у сваком човјеку треба да препознамо лик Христов, без обзира ко или шта је он.

 

Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав. Ово су ријечи Апостола и Јеванђелиста Јована, који нам даље појашњава: и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?

 

И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (1. Јов. 4, 7-21.)

Ако знамо да је Бог створио човјека, прве људе, и да смо сви потомци тих људи, тада не смијемо говорити о разликама међу људима по боји коже, нацији или вјери, већ смо дужни да поштујемо сваког човјека као створење Божје створено по лику и подобију Божјем. Ако знамо ову истину и држимо је, онда ћемо у сваком човјеку препознати лик Христов, без обзира колика „наслага“ његовог личног гријеха покривала тај лик. И бисер који падне у блато да се пронаћи, очистити и вратити му сјај који заслужује.

 

Бог је из љубави створио свијет и човјека, а човјеку дао разум и слободу како би га уздигао на пиједестал свог љубљеног створења са којим немјерава да подјели своју љубав и своју творевину. Иако  је човјек одбио ту љубав и прихватио лаж као начин живота, Бог и даље брине о људима и да из љубави према нама шаље Сина Свога Јединородног да нас спасе и донесе љубав међу нас, да нас ослободи од смртнога страха и дарује храброст коју љубав носи са собом. Уколико волимо своје ближње и поштујемо их, ућићемо у вјечну радост Господа Бога нашега.

У својој Бесједи на гори Христос нам, између осталог, поручује: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани; Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети; Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати... (Мт. 5, 7-9.)

 

Међутим, љубав према ближњима се не завршава само на напријед реченом. Христос нам поручује и следеће: А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. (Мт. 5,44.)

И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив. (Лк. 6, 33-36.)

За наш духовни живот и спасење веома је битна чврста и јака вјера, али подједнако важно је и практично исповједање те вјере у свијету у којем живимо. Ако себе називамо ученицима Христовим, онда то морамо и да потврдимо својим дјелима. Међутим, колико то зависи од нас и да ли се ми приближавамо Богу искључиво нашим моћима и заслугама?

Божија благодат је невидљива енергија Божија, помоћ коју нам Бог даје да савладамо и оно што је људима немогуће, али Богу је могуће. Нико се Богу не може приближити, ако му се Он сам не открије. И Христос нам то потврђује ријечима: Јер без мене на можете чинити ништа! (Јов. 15,5.)

 

Када је Апостол Петар исповједио чврсту вјеру у Христа као Сина Божијег, Христос му одговара: Благо теби Симоне сине Јонин, јер ти тијело (то) не откри, него Дух..., а на другом мјесту каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.

 

Што је рођено од тијела - тијело је, а што је рођено од Духа - дух је. (Јов. 3, 5-6.) Према томе, сва наша напредовања у вјери и наш пут ка Богу зависe од Божије благодати. Св. Макарије каже: Да би препорођени човјек могао чинити духовна дјела, потребно је да благодат претходи и предводи, пошто човјек сам по себи не може да чини дјела достојна животу у Христу, него може само да жели или не жели да  ради сагласно са благодаћу!

 

Благодат Божија не обузима никога на силу. Она је сагласна са нашом слободом и садејствује с њом. Она подстиче и јача вољу и даје снагу да чинимо дјела достојна Христа. И литургијске молитве потврђују да нико није достојан да се приближи или да служи Литургију..., али Господ је тај који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје... и који, благодаћу својом, удостојава нас да се неосуђено причестимо пречистим тајнама Његовим на отпуштење гријехова и на живот вјечни.

 

Свједоци смо да у нашем свакодневном животу благодат Божја чини чуда. Почевши од обраћења Савла у Апостола Павла, до многих нама знаних и незнаних светих људи који се приближише Богу и познаше Га. И у средини у којој живимо свједоци смо честих промјена у срцима наших ближњих, који на чудне начине спознаше Божију благодат. Наравно, подсјећамо да је за ту промјену потребно прихватање сарадње Божје благодати и наше слободне воље, јер у срцима свих нас живи Васкрсли Господ, само Га треба пустити да нас поведе са собом у Царство Небеско које је за свакога од нас припремљено одувјек.

 

Зато преобраћени Апостол Павле и каже: Благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја, него благодат Божја која је са мном! (1. Кор. 15,10.) Божија благодат и Његов труд постигли су сједињење, те он и може рећи: Не живим више ја, него Христос живи у мени.

 

Хришћански начин задобијања Божије благодати јесу - Свете Тајне. Православна Црква вјерује да се спасење не завршава Христовом смрћу на Крсту, него у сједињењу Распетог и Васкрслог Христа са људима који вјерују у Њега. Према томе, она придаје велику важност светим Тајнама, као средствима кроз које се остварује то сједињење са Богом.

 Шта су то свете Тајне? Свете Тајне су видљиве свете радње кроз које се добија невидљива благодат Божија!

 

Посредством свештеника, као вршиоца Тајне и преставника Цркве, као субјекта који мисли и хоће, Прималац Тајне се својом чврстом вјером усаглашава са Црквом, као богочовјечанском заједницом. То значи да Дух Свети који живи у Цркви, преко свештеника и преко неке одређене материје (нпр. вода, уље, итд.) излива своју благодат на онога који Тајну прима. Бог се, дакле, у св. Тајнама људима открива кроз материју.

Бог је Творац, како духовног, тако и материјалног свијета. Од самог стварања свијета, Бог се пројављује кроз материју и дјелује у том материјалном свијету. Обзиром да је Он Творац материје, свега видљивог и невидљивог, сасвим је логично да постоји јединство између Творца и створеног, између Ствараоца и Његовог дјела. И сам Господ узима наше људско тијело и постаје човјек, тј. Богочовјек, осветивши тиме људску природу и све човјекове могућности, учинивши га уједињујућим фактором између Бога и створене природе, између Нествореног и створеног. Стога је сасвим природно да се у св. Тајнама Божја благодат излива кроз видљиву материју, кроз свету радњу и ријечи изговорене у њој.

   

Међутим, суштину св. Тајне не чине нити материја, нити покрети, нити изговорене ријечи, већ сусрет двије вјерујуће личности у крилу Цркве пуне Духа Светога и у њиховом физичком додиру: онога који Тајну врши и онога који Тајну прима.

Сам Христос је тај Који је невидљиви вршилац светих Тајни, преко свештеника, као видљивог вршиоца. У мистичном смислу, тај сусрет двају личности, у ствари, сусрет је са Богом Оцем, кроз Христа, а којег омогућава сам Дух Свети.

Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави. (Јн. 1, 18.) Зато Христос и каже: Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи. (Јн. 10, 9.)

 

  • КРШТЕЊЕ

Духовни живот у православној Цркви почиње светом тајном Крштења.

Свету тајну Крштења установио је сам Господ Исус Христос, својим крштењем на ријеци Јордану. Кроз Крштење, човјек који вјерује у Христа, поново се рађа водом и Духом за истински живот у Христу и постаје члан Цркве.

 

Света Тајна се врши троструким погружењем у воду онога који се крштава, у име Свете Тројице. Вршилац ове свете Тајне је свештеник или епископ, а у рјетким случајевима, због страха од смрти онога који треба да прими Крштење, може бити и сваки члан Цркве.

 

Смисао ове свете Тајне јесте смрт старог човјека који робује прародитељском гријеху и васкрсење новог човјека, слободног да у личном и свјесном додиру са Христом, постане члан Цркве Његове и сарадник Божји на плану свога спасења и спасења цијелог свијета.

 

Онај који се крсти, прво треба да повјерује да је Христос заиста Син Бога Живога. Без вјере у Христа Богочовјека, Крштење нема никаквог смисла, јер Христос каже: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен. (Мк. 16, 16.) Стога, онај који се крсти, на Крштењу изговара Символ вјере и тиме показује искрену вјеру у Спаситеља Христа, а своју вољу усаглашава са вољом свете православне Цркве.

 

Највећа истина коју смо примили вјером у Господа Исуса Христа јесте истина о Светој Тројици. Бог је тројичан, што значи да је Бог Света Тројица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети. То су три Божанске Личности, чије јединство лежи у Личности Бога Оца, једној суштини, једној љубави, једној мудрости и једној божанској енергији кроз коју познајемо Бога и спасавамо се. Бог је, дакле, један, а тројичан по Личностима, као што је једно стабло, један корјен, а три гране. У име тог Једног и Тројичног Бога ми се крштавамо. Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Син и Свети Дух; и ова Тројица су једно. (Саб. посл. Јов. 5, 7.)

 

Вјером прихватамо Христа за свога Спаситеља и Новог Адама. Стари Адам је кроз гријех отпао од Божје благодати, одбио је садејство и јединство са Богом. Умјесто тога, прихватио је горду овоземљску пролазност, живот на нивоу наших страсти, без смирености и духовне потребе за сталним узрастањем. Најкраће речено, постао је слуга ђавољи. И нас је у том смислу предодредио да га, као природни физички насљедници његови, слиједимо по природном току ствари. Дакле, преко Адамовог гријеха, ми се рађамо као насљедници првих богоотпадника.

 

Међутим, Бог не жели да Његово створење пропадне, нити жели да нас осуди на немање избора. Слобода, која је Њему својствена, и због које је и створио човјека, дата нам је кроз Христа; ако не желимо да слиједимо Адама на његовом путу, сада имамо могућност да преко вјере у Христа, у смрт се Његову крстимо, и са Њим васкрснемо. Стари Адам улази у воду и умире у њој, а Нови Адам васкрсава из воде у име Оца и Сина и Светога Духа. Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим. (Тит. 3,5.).

 

Бања поновног рођења кроз коју пролазе они који желе бити Христова браћа и сарадници, уводи нас у једну потпуно нову димензију духовног живота: стално узрастање у Христу. То узрастање је потпомогнуто Духом Светим, који обитава у Цркви, којег примамо кроз све свете тајне.

Крштење нас уводи  у светотајински живот у Цркви, већ у нову свету тајну – миропомазање. У православној Цркви, она се врши заједно са св. Тајном крштења. У њој, вршилац св. Тајне, св. Миром помазује чула и удове новокрштеног, изговарајући ријечи: “Печат дара Духа Светога!” За онога ко је крштен, тј. поновно рођен, ко је управо васкрсао из мртвих, пријеко су потребна и нова чула, духовни дарови за нови живот у Христу. Чулима се познаје свијет, а новим чулима треба да упознамо нови, духовни свијет.

 

Дух Свети се усељава у новокрштеног и чини га Христовом иконом, чинећи његово тијело храмом својим, припремајући га за опште васкрсење мртвих, дајући му знак по којем ће нас Господ познати у дан Суда.

 

Свето миро, као посебна трајна и миришљава супстанца, има своју символику. Помазивање новокрштеног означава присуство Духа Светога и сталну везу са Њим, и миомирис његов нас подсјећа на једну посебну интимност са Духом Светим, који омекшава срце наше, смањује огрубјелост и душу чини пријемчивију за Божје присуство.

Постајући Икона Христова и Храм Духа Светога, светим Тајнама крштења и Миропомзања, новопридошли члан Цркве почиње са изграђивањем своје личности. Бити личност, у православној Цркви значи, усагласити свој ум и вољу са умом и вољом Цркве, имати љубави и бити у заједници са другим, у сваком од њих видјети лик Христов.

 

  • ПРИЧЕШЋЕ (ЕВХАРИСТИЈА)

Св. Тајну Причешћа (или Евхаристију) установио је сам Господ Исус Христос на Тајној вечери, на дан Великог Четвртка, у навечерје свога страдања, крсне смрти и васкрсења.

Пред окупљеним ученицима преломио је хљеб и дао им га, уз ријечи: Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова, а затим им пружио чашу вина, рекавши: Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога Завјета, која се за вас и за многе излива на отпуштење гријехова! На тај начин, установио је највећу тајну, св. Тајну која је извор и исходиште свих других св. Тајни.

 

Тајна над тајнама је како Господ хљеб и вино претвара у Крв и Тијело своје и како се сједињује са нама и како нас чини учесницима спасења.

О важности ове св. Тајне, опет, говори сам Господ и на неколико мјеста, записаних у Св. Писму, каже: Ко не једе Тијело моје и не пије Крв моју, нема живот вјечни! Из ових се ријечи може закључити како је св. Тајна Причешћа најважнија степеница ка Богу.

С друге стране, Причешће подразумијева и све друге св. Тајне, јер нити се може причестити некрштен, нити онај ко не пости и не моли се, који се није исповиједио, ко се својим животом није припремио за сусрет са Богом.

 

О Причешћу су говорили многи св. Оци и много је хришћанске литературе написано на тему св. Тајне Причешћа. Но, сви се слажу у једном: да је оно централна тачка нашег свеукупног хришћанског живота. Кроз Причешће сједињујемо се са Христом, постајемо дио Њега, постајемо једно с Њим, те тако примамо усиновљење од Оца: сјединивши се са Сином, постајемо синови (кћери) Божје. И међусобно ступамо у крвну везу, јер Крв Христова тече нашим венама.

Наслиједивши од Христа св. Тајну Причешћа, Апостоли су установили св. Литургију, хришћанско богослужење чије централно мјесто заузима Канон Евхаристије, тј. освештавање Часних Дарова: хљеба и вина, које сам Дух Свети претвара у Крв и Тијело Христово, те причешћивање вијерника. Св. Црква православна ово држи чврсто и непоколебљиво већ трећи миленијум, без намјере да мијења Христову заповијест о Причешћу.

 

Сав наш живот и јесте Причешће, јер све што чинимо као хришћани, мјери се мјером Причешћа, тј сједињења са Христом. Све заповијести Цркве о посту, молитви, богослужењима, сав наш напор око моралног усавршавања, чињења добрих дијела, породичне светковине, сва хришћанска умјетност... укратко СВЕ у Цркви Христовој, своје полазиште и циљ има у св. Тајни Причешћа.

Стога, причешћивање вјерника на св. Литургији јесте смисао служења Литургије, али то не смијемо схватити површно.

 

Причешћивање је веома важно и треба се причешћивати што чешће, али са одређеном психофизичком припремом, како би нам Причешће било на спасење душе и тијела, а не на суд или на осуду. Својим животом између два причешћивања свједочимо Христа с којим се сједињујемо, те морамо водити рачуна о свом понашању, дјелима и ријечима, како бисмо свијету достојно показали Христа.

 

  • ПОКАЈАЊЕ

Св. Тајна Покајања претходи св. Тајни Причешћа, јер се њоме поновно утврђује јединство са Христом које је нарушено гријесима учињеним након св. Тајне Крштења. Будући да нема човјека који не гријеши и који је без гријеха, приступање св. Тајни Причешћа условљава се психофизичком припремом, а која свој врхунац има у св. Тајни Покајања.

Св. Тајна Исповјести или Покајања састоји се у праштању гријехова онима који се исповиједају и кају се због њих, од стране епископа или свештеника – видљиво, а од самог Христа невидљиво.

 

Ову св. Тајну установио је сам Христос који ју је и сам вршио, дајући први опроштај гријехова људима. Силу опраштања гријехова Он је дао Својим ученицима и њиховим насљедницима.

И ово рекавши дуну, и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; којима задржите, задржани су! (Јн. 20, 22-23.)

 

Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разријешите на земљи, биће разријешено на небу. (Мт. 18,18.)

 

Св. Јован Златоусти каже: То што чине свештеници доле, потврђује Христос горе и Господар потврћује суд слугу. Јер су они уздигнути на ту власт, пошто су се још прије преселили на небо и превазишли људску природу и ослободили се од наших страсти! (О Свештенству III P.G., 48, col. 645.)

 

Када смо, у претходној емисији, говорили о св. Тајни Причешћа, рекли смо да, ни ми не можемо бити поштеђени жртве љубави према Христу: да се и од нас очекује љубав као уздарје: пост, молитва, исповјест.

 

Према томе, пост је хришћански метод чишћења душе и тијела од нагомиланих гријеха, а св. Тајна Исповјести или Покајања је врхунац тог процеса припреме за сједињење са Христом.

У практичном духовном животу то троје: пост као потребно вријеме размишљања о својим гријесима, молитва као побожни разговор наше огрјеховљене душе са Васкрслим Господом и исповјест као очишћење од тих гријехова, неодвојива је цјелина која претоди св. Тајни Евхаристије, одн. Причешћа и на тај начин нас уводи у Царство Божије.

 

Сама св. Тајна Исповјести или Покајања подразумјева три битна елемента: исповиједање свих својих гријехова пред свештеником, искрено покајање због истих и молитва свештеника за разрјешење од тих истих гријехова. При томе, нагласићемо поново да је Христос тај који невидљиво опрашта гријехове преко свештеника којем је Он сам дао ту силу и благослов. Исповиједајући се пред свештеником, ми се исповиједамо самоме Христу, који познаје сваку тајну нашег срца.

 

Св. Тајна Покајања је, у једном дубљем смислу, темељ здравог односа према Богу, себи и ближњима. Упражњавајући њу и кроз њу човјек се учи врлини послушности Богу Творцу и позитивној критици у односу према себи и ближњима.

 

Дарови које добијамо на Крштењу, од којих издвајамо опроштење гријехова, како прародитељског, тако и личних, преносе се на сав наш живот у Христу. Међутим, гријех, по својој природи, јесте удаљавање од Бога и скретање са пута спасења. Стога, грјешник осјећа грижу савјести, тог гласа Божијег у нама, и има потребу да се врати на пут који води ка Богу, а не од Бога. Вријеме које се рачуна до Христовог оваплоћења, страдања и Васкрсења, а које називамо Стари Завјет, јесте вријеме дубоког очаја људског рода због немогућности личног односа са Богом и заједнице са Творцем, а нарочито због сазнања да нас гријех спречава у том односу.

 

Христос је управо тај јаз премостио својом смрћу и Васкрсењем и себе понудио као мост који спаја Бога и човјека. Такође, Христос оснива Цркву своју као заједницу оних који се кају за своје гријехове, желе лични однос с Богом и радују се том сусрету са Богом. Стога, Христос установљава Св. Тајну Покајања и заповиједа својим ученицима да опраштају гријехе покајанима или да их заувијек свежу, као што и сам рече: „Што свежете на земљи биће свезано и на небу, а што разријешите на земљи, биће разријешено на небу“. На тај начин, Христос својим Апостолима, а преко њих свим свештеницима Цркве, даје заповијест, обавезу и право да опраштају гријехове и тиме грешника уводе у Царство Небеско, или да их не опраштају и тиме непокајане грешнике одлуче од стада Христовог.

 

Из претходно реченог никако не треба закључити да је Света тајна Покајања само и искључиво ствар личне одлуке свештеника да одлучује по својој произвољној вољи, него да је чин разрјешења гријехова само кулминација онога што се претходно одиграло у души покајаног грешника.

 

Наиме, ова Света тајна подразумијева чврсту и непоколебљиву одлуку грешног човјека да се ослободи гријехова које је учинио свјесно или несвјесно, у знању или незнању и да као нови човијек крене у сусрет Богу. Ова одлука подразумијева и озбиљну анализу својих дјела, ријечи и размишљања, схватање гријеха као болести нашег ума и душе и свјесну потребу да се та „болест“ одбаци, очисти из душе, а како би се на то мјесто уселио сам Бог.

 

Говорећи о процесу, јер се такве одлуке не доносе на пречац, Света Црква препоручује пост као вријеме припреме за Свету тајну Покајања. Наиме пост, са својом видљивом страном одбацивања одређене врсте хране и пића и својом невидљивом страном молитве, размишљања и кајања за гријехове, јесте психо-физичка припрема за сусрет са Васкрслим Христом. Покајање треба разумјети слично припреми за сусрет са важном личности или дочеку драгог госта, са којим се, сигурно, нећемо сусрести или га дочекати без претходне припреме. У овом случају, драг гост је сам Бог.

 

Исповијест, као чин јавног одрицања од гријеха и јавно изражене жеље за покајањем, тј. промјеном начина живота, покајани грјешник изражава пред свештеником. У том случају, свештеник представља самога Христа којем се исповиједамо и од којег тражимо опроштај гријехова, односно, свештеник представља живу икону Христову пред којим се исповиједамо и који нам преноси ријечи Христове записане у Светом Јеванђељу.

 

Свето Писмо обилује мноштвом примјера покајања грешника од којих треба да се научимо искреном покајању и промјени нашег ума и начина живота након Покајања. Много је прелијепих црквених пјесама, псалама и химни које говоре о покајању, а примјери из живота светитеља, као нпр. житије св. Марије Магдалине, св. Марије Египћанке, Савла, тј. Апостола Павла и стотина и хиљада других, свако за себе говори о различитим гријесима и различитим путевима Покајања.

 

Покајање је лични пут сваког члана Цркве Христове према Васкрслом Христу и Његовом Царству, као што је некада Св. Јован Крститељ припремао човјечанство за Христов долазак ријечима: „Покајте се, јер се приближи Цартсво Небеско!“

С друге стр., Покајање, као лични чин, уводи нас у заједницу са Христом, у Његову Цркву Светих, вођену Духом Светим „...којој ни врата паклена неће одољети...“

 

  • СВЕШТЕНСТВО

Кроз све свете Тајне невидљиво нам се даје сам Христос. Међутим, да би се било која св. Тајна извршила, потребан је видљиви субјект преко којег ће Христос, као невидљиви, извршити ту св. Тајну. Св. Тајном свештенства, Христос поставља себи за сараднике одређене личности за епископе и свештенике, како би кроз њих учинио видљивим своје присуство у Цркви. Ако, дакле, друге св. Тајне престављају видљива средства путем којих нам свештеник дарује силу, од многих сила које нам је Христос подарио, или само тијело и саму крв Његову, св. Тајну свештенства одликује видљива личност која то испуњава и преко које нам Христос дарује Себе и Своје силе.

 

Св. Тајна Свештенства или Хиротонија чини онога који је прима преставником Цркве, вршиоцем св. Тајни преко којих Црква има своју егсистенцију у историји. Христос, као Првосвештеник, који приноси и који се приноси за живот свијета, изабира између вјерних једне заједнице, једнога да им служи и да се преко њега Он сам обраћа тој заједници. Као што је једном узео на себе људску природу, тако и данас, преко људске природе изабраних и посвећених, Христос дјелује, говори, освећује и благосиља.

 

Према томе, свештеници нису постављени сами од себе за свету службу, нити проповједају своју науку, благосиљају својом благодаћу, него уподобљавајући своју вољу Христовој вољи, они се удостојавају велике и свете дужности и части да Христос дјелује кроз њих као кроз активне инструменте спасења, видљиве органе једне заједнице.

 

Сви ти свештеници, са својим заједницама, обједињени су у једном центру: у епископу. Сваки епископ је прави Христов преставник, савршени Првосвештеник и глава једне помјесне Цркве. Наравно, и сви епископи су у јединственој заједници, сабору, да би заједно чували Христово учење и јединствени литургијски и канонски поредак Цркве.

 

Св. Тајну Свештенства установио је сам Христос изабравши својих 12 Апостола и давши им сваку власт и сваку силу, пославши им Духа Светога. Апостоли су, ширећи своју вјеру у Христа, изабирали презвитере и епископе, на које су, даље, прењели све што им је оставио Христос. Зато је наша Црква Саборна и Апостолска, јер се све што је Христос оставио и заповједио сачувало непромјењено до данас, преносећи се непрекинуто, путем полагања руку епископа на презвитере, од самога Христа до данас. Ова карактеристика Цркве је веома битна, јер њу нити једна секта или новоосновано вјерско удружење не може да фалсификује: благодат св. Тајне Свештенства коју Дух Свети неоскрвњено чува у Цркви.

 

  • БРАК

Света Тајна брака је свети чин, божанског поријекла, у којем се преко свештеника, даје благодат Светога Духа мушкарцу и жени, који се слободно сједињују у брачну заједницу. Ова природна и доживотна веза мужа и жене темељи се на истини да мушкарац и жена само у заједници творе комплетну личност. Као што ни Бог није усамљена личност, него је заједница Трију Личности, тако ни човјек не би био створен по лику Божјем, када би био сам.

Јединство двије личности супротног пола чине цјелину, брачну цјелину, јер је људско биће брачно биће.

 

Међутим, да би та цјелина заиста била савршено јединство, потребна је савршена љубав. Сваки је у другоме нашао управо оно што његовој личности недостаје. Муж се доказује женом и само у односу с њом он је цјелина, потпуно биће. Двоје се воле зато што се допуњују. Као што рече Шилер: „ Љубав се не рађа између двије душе које исто звуче, него које хармонично звуче!“ Љубав свакога обогаћује, јер неограничено прима и дарује, а мржња осиромашује, јер нити прима, нити даје.

 

Стога, ако брак почива на савршеној љубави, он је нераскидив. Својства брака и јесу јединство и нераскидивост. Брак је, дакле, вјечна категорија. Међутим, раскид брака је могућ само онда када нестане љубави, оног чиниоца који је и спојио двије личности у једну вјечну заједницу.

 

Духовну компоненту брака, благослов Господњи, темељимо на Христовом присуству на свадби у Кани Галилејској и почетку Његог јавног дјеловања управо на тој свадби. Тиме Он наглашава да све почиње од породице као Домаће Цркве.

 

Веома важну улогу у одуховљењу брака има и труд око унапређења одговорности једног према другоме. Љубав расте усавршавањем заједничке одговорности, док одговорност расте из љубави. Та одговорност се не завршава између њих двоје, она се преноси на мјесто те брачне заједнице у друштву и у Цркви.

 

На тај начин двије личности које се употпуњују у узајамном односу, заиста постају једна личност која се у друштву и Цркви употпуњава према другим личностима. На тај начин Св. Тајна брака добија свој пуни божански карактер. Свето писмо пореди однос брачних другова са односом Христа према Цркви: однос љубави, заштите и поштовања.

 

С др. стр. брак не можемо схватити искључиво као духовну везу супружника. Тјелесна привлачност и веза мужа и жене, њихова природна људска потреба за задовољењем тјелесног сједињења, предуслов је за сваки духовни напор на којем треба да истрају. Црква Христова има реалистичан однос према браку и само на тај начин ову св. Тајну она ставља на веома важно мјесто у животу сваког човјека који тежи спасењу, доживљавајући је као потпуну везу: тјелесну и духовну.

 

Међутим, Црква благосиља и монашки приступ животу и ставља га у раван са браком. Основна разлика између брачног и монашког живота је у томе што брачни супружници гледају Христа једно у другом, доживљавају Христа кроз узајамни брачни однос, а монах пред Богом има већу одговорност, јер лично, непосредно остварује тај однос са Богом. Он свој живот посвећује Богу и, уздржавајући се од испољавања својих природних људских емотивних и физичких потреба, он приноси Богу жртву и сву своју личност ставља у службу Божју.