Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке

О Храму Христа Спаситеља у Бањој Луци

Над Бањалуком опет звоне православна звона

Са обновљеног саборног Храма Христа Спаситеља у центру Бањалуке, након више од шест деценија, опет звоне православна звона - највећа хришћанска звона која постоје у Босни и Херцеговини. Храм - о чијој изградњи су деценијама православни Срби у Бањалуци и Крајини само сањали већ је овом граду дао своју духовну, православну нит.
 
Прича о Храму Христа Спаситеља, његовом страдању и уздизању приповест је о овом народу, његовим патњама и његовом поновном буђењу из сна у који је преморен тешким бременом био утонуо.

То је уједно прича о градитељима и рушитељима. Поновно уздизање овог храма доказ је да су градитељи увек јачи од рушитеља.

Вјековна жеља бањалучких Срба

Прве информације о постојању православног храма у Бањалуци датирају из средњег века, а говоре о постојању цркве брвнаре код бање у Српским Топлицама. Записано је и да је у време аустријске опсаде града 1737. године у Бањалуци запаљен православни храм. За цркву која је тада запаљена не зна се када је саграђена ни ко су јој били ктитори. Након тога тек почетком деветнаестог века саграђена је једна скромна ћелија, која служила као богомоља. Турски завојевач, аи тежак материјални положај, поробљеног, али никад поклеклог Српског народа, није тада дозвољавао градњу раскошнијег храма. Слободарски, српски дух, ипак није одустајао од остварења своје вјековне тежње. Мијењале су се и прилке у некад моћној османлијској империји - ближио јој се крај.

У Бањалуци је већ 1856. године радила и српска православна школа. У то време у овом граду је већ постојало неколико угледних и богатих, углавном трговачких српских породица. Успели су организовати и јаку црквено-школску православну општину. Предвођени Савом Милићем и протом Јунгић затражили су преко Српске патријаршије од турске порте дозволу за градњу цркве. Турски ферман (дозвола) стигао је почетком 1860. године. Срби су са одушевљењем дочекали ову одлуку и одмах је почело сакупљање материјала. Мештани околних српских села такмичили су се ко ће више грађе довући да би саградили цркву какву ни њихови прадједови не видеше. За градњу је купљено земљиште на месту, на којем се данас налази биоскоп "Козара". Када се чинило да је све спремно за градњу, дошле су нове недаће. Устанак који је 1875. године букнуо у Херцеговини проширио се и на Крајину. Три године после Срби су веровали да ће са доласком аустроугарске власти на ова подручја за хришћане наступити боља времена. Нада се брзо угасила.

Нове власти су одмах након доласка у Бањалуку одузеле све што је прикупљено за градњу цркве и тај материјал употребиле за градњу војних објеката. Тада су бањалучки Срби одлучили да саграде привремену богомољу и да од власти затраже обештећење за материјал, које, никада нису добили. Бањалука је 1900. године постала седиште новоформиране Митрополије бањалучко-бихаћке, на чијем челу је био митрополит Евгеније (Летица). Тада је изграђена зграда Митрополије (данашњи Владичански двор). Саборна црква остала је у привременом објекту. Када је поново формиран одбор за изградњу цркве, 1912. године, градња је била онемогућена због избијања нових ратова. Аустроугари су скинули и претопили звона са привремене цркве.

Тек је у јуну 1921. године Управа Црквене општине је поново покренула питање изградње храма. Већ наредне године расписан је конкурс за идејно решење, а као најбоље решење изабран је пројекат архитекте Душана Живановића из Београда. Било је планирано да се објекат заврши за три године. На иницијативу проте Душана Мачкића купљено је земљиште преко пута тадашњег хотела "Балкан", које је било у власништву црквене општине на месту званом Јабучик (На овом месту се данас налази седиште градске управе). Радови су отпочели 27. септембра 1925. године. Иако је објекат био веома амбициозно замишљен и требало је да (до крова) кошта око осам милиона тадашњих динара, што је за оно време представљало огромну суму, комисија за технички пријем констатовала је у записнику да је објекат завршен четрдесет дана пре истека рока од три грађевинске сезоне.

Заслуге бана Светислава - Тисе Милосављевића


Бањалука је 1929. године постала центар новоосноване Врбаске бановине, а за првог бана изабран је Светислав-Тиса Милосављевић, родом из Ниша. Иако је црква била завршена прије бановог доласка, прва служба - благодарење одржана је 15. септембра 1929. године, поводом једанаест година од пробоја Солунског фронта.
 
Унутрашњост није била урађена и храм није био освештан све до 1939. године. Тада је бан Милосављевић донео одлуку да се на месту тадашњег хотела "Балкан", на црквеном земљишту, подигну зграде банске управе, а преко пута и бански двор. Управо овом одлуком бан је помогао да се радови на цркви успјешно заврше и да центар Бањалуке добије изглед праве европске градске средине. Од новца који је црква добила за земљиште отплаћени су дугови, асфалтирани су тротоари, уређена је порта, те изграђена ограда око цркве.

Рушитељи
 
Почетком априла 1941. године Немци су бомбардовали Бањалуку. На мети немачких бомбардера био је и саборни храм. Једна бомба погодила је у кров олтарске апсиде и експлодирала у олтару. Био је то тек почетак незапамћених страдања кроз које је српски народ прошао у наредним годинама Другог светског рата.

Усташки зликовци су у мају те, прве ратне године свирепо убили владику бањалучког Платона. Већ средином јула исте године сви преживјели свештеници одведени су у један логор у близини Сиска. По налогу Виктора Гутића, усташког стожерника за Бањалуку, оштећени храм је срушен. Бањалуку је у време те незапамћене голготе посјетио и главни кретор зла - поглавник тзв. Независне државе Хрватске Анте Павелић. За разлику од бањалучких Срба и шачице антифашиста, неки су га и са одушевљењм дочекали.
 
Кад је завршен рат, нова комунистичка власт није дозвољавала ни да се помене идеја о обнови храма. Оно што је од светиње остало сравњено је багерима, а на згаришту некад велељепне богомоље подигнут је споменик палим борцима - партизанима. Тек шездесетих година прошлог века бањалучки Срби су успјели саградити цркву Свете тројице, која је зидана по узору на стари храм, али на другом месту и доста мањих димензија.

Страдање владике Платона

Владика Платон постао је епископ бањалучки 1940. године, па је на том месту дочекао и почетак Другог светског рата. Када му је наређено да као Србин из Србије (владика Платон рођен је у Београду) мора да напусти НДХ, он је одговорио: "Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. " Без обзира на гаранције које му је само дан раније дао тадашњи бискуп бањалучки Јозо Гарић, усташе су 5. маја 1941. године ухапсиле владику Платона и одвели га заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намјесником из Градишке, изван Бањалуке, гдје су их убили и бацили у реку Врбању. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалe 23. маја 1941. године.


На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.

Ново буђење

Почетком деведесетих година дошла су нова времена, у којима је уз нова страдња и нову претњу опстанку овог народа, почело буђење српске националне и духовне свести. Опет се родила идеја о обнови саборног храма, а године 1991. формиран је и Иницијативни одбор, који је две године касније прерастао у Грађевински црквени одбор. Председник овог одбора је преосвећени епископ бањалучки Јефрем, а потпредседник протојереј ставрофор Ратко Радујковић. Опет је дошло време рата и нових страдања, али овај пут Срби нису одустајали од своје намере. Патријарх српски Павле освештао је 1993. године темеље храма, чија изградња је отпочела под новим именом - Храм Христа Спаситеља. Споменик палим борцима, је сачуван, пренесен је на другу локацију, у близини храма.


Градња је настављена 2000. године, јубиларне године хришћанства.


Почетком августа 2002. Освештана су и постављена четири звона, чија тежина прелази преко шест тона.

Спољњи грађевински радови на храму завршени су 26. септембра 2004. године, када је служена и прва литургија. Свету литургију је служило 8 архијереја са свештенством и ђаконима Бањалучке епархије, а уз присуство неколико хиљада вјерника.


Aрхитектура храма


Храм је зидан од црвеног и жутог камена травертина, поријеклом из Месопотамије, за чији је квалитет (ископа и обраде) гарантовао проф. др Билбија, стручњак из београдског Института за испитивање материјала. Зидана је трослојним зидом: камен, армирани бетон, цигла. Куполе су покривене златним прохром лимом, довезеним из Сибира. Садашњи обновљени храм архитектонски је идентичан са претходним и највиши је вјерски објекат у Бањој Луци, са звоником високим 47 метара и куполом од 22,5 метра.


Освештавање Храма 2009.године

Храм је освештао епископ Јефрем на Спасовдан 2009. године. Освештању Храма и светој архијерејској литургији присуствовало је 15 архијереја Српске православне цркве, многобројне личности из политичког, културног и јавног живота Републике Српске (РС) и велики број вјерника.


"Храм је наша духовна вертикала која нас уздиже ка небу. Она нас повезује са Богом, али и са нашим прецима који су жељели доживјети овај моменат славе и радости, те нашим потомцима који ће нас по овом дјелу помињати и са поносом истицати због величине жртве уложене у овај посао ", рекао је владика Јефрем окупљеним у храму Христа Спаситеља на Спасовдан 2009.. Он је нагласио да је овде кроз вијекове рушено готово све што је припадало Српској Православној Цркви и народу, али да је задужбинарски дух Срба остао јачи од свих рушилачких стихија овога света.

***
Саборни храм Христа Спаситеља у Бањалуци добио је августа 2010.године на поклон непроцењиво духовно благо – честице моштију 42 светитеља. Овај јако вриједан поклон Храму је придарио хаџија Бранко Зец, родом из Санског Моста, који 25 година живи у Америци. У моштанику се између осталих налазе и  честице Прохора Пчињског, Светог владике Николаја, Архиђакона Стефана, Апостола Томе и Јакова, Великомученика Георгија, Јована Златоустог, Светог великомученика Пантелејмона, великомученице Ирине, Мати Ксеније, Свете мученице Теодосије, Светих мученика Максима, Викентија, Христофора, Петра, Светог епископа Исидора, Свете Урсуле, комадић одеће Светог Јована Шангајског, честицу  Часног крста на којем је распет Исус Христос.

 

КО ЈЕ БИО ДР СТЕВАН МОЉЕВИЋ

 

ДР ДРАГОЈЕ ТОДОРОВИЋ,

БЕОГРАД

 

Рођен је у Рудом 1888. године, у време аустроугарске окупације. Школу је учио у родном месту, у Сарајеву и Загребу, где је постао доктор правних наука. Све то под жезлом моћне црно-жуте монархије. Међутим, одлучујући утицај на његово формирање имао је патријархални родитељски дом. Ту је примио све оне вредности које ће носити кроз цео живот - Светосавље и Косовски завет.

Као гимназијалац у Сарајеву, приступио је покрету чији је зачетник био Гаћиновић, „покрету - како је записао - омладине једног покореног народа“. После анексије Босне и Херцеговине, Аустро-угарска је припремала отварање „Босанског сабора“ и тиме ставила до знања да је ова област коначно део црно-жуте монархије. „Требало је да неко каже - пише Мољевић - да Срби у Босни неће ни Устава ни Сабора, нити ишта што Аустрија доноси“. Тај задатак узели су на себе Богдан Жерајић и Стеван Мољевић. На дан отварања Сабора, 15. јуна 1910. г., Жерајић је извршио атентат на поглавара Босне Варешанина, кад се овај враћао с отварања Сабора. Не успевши у атентату, Жерајић је себи одузео живот, а с његовом смрћу сахрањена је и тајна о његовом саучеснику Мољевићу.

 

Настанивши се у Бањалуци, по завршетку студија, Мољевић ту организује национално друштво „Соко“ и трезвењачку дружину „Побратимство“ - све у знаку развијања националне свести и величања Србије. А после успеха Српске војске у Балканским ратовима, наде у ослобођење поробљеног народа у Босни биле су надомак руке.

 

Атентат Гаврила Принципа у Сарајеву био је сигнал за црно-жуту царевину да покрене своју ратну машинерију, да казни и сломи Србију и умири бунтовни српски елемент у Босни и Херцеговини. Поћорек је кренуо у „казнену“ експедицију против Србије, а читав владајући апарат моћне Царевине отпочео је прави прогон против Срба у Босни и Херцеговини. Општа хајка ширила се као саблазна зараза. Цела Босна беше претворена у земљу преких судова, а вешала уливаху страх немоћном становништву. Одвођење „опаснијих“ у логоре и општа пљачка „за потребе војске“ опустошише земљу.

 

Цвет српске интелигенције изведен је пред суд у познатом, по злу, „Велеиздајничком бањалучком процесу“ 1916. г. Међу 156 оптужених нашао се и др Стеван Мољевић. На смрт је осуђено 16 оптужених, велики број на казне од 5 до 20 година робије. Мољевић је ослобођен оптужбе, али не и затвора.

 

Васкрс после Голготе

 

Поробљена, десеткована, исцрпљена глађу и болештинама, али храбра и достојанствена, та измучена Босна и Херцеговина дочекала је најзад свој васкрс. Мољевић се враћа у Бањалуку и тамо, на његову иницијативу, Народно вијеће Бањалуке усваја Прокламацију 27. новембра 1918. г., којом проглашава присаједињење Босне и Херцеговине Краљевини Србији, те да се „од данас вољом народа, Босна и Херцеговина сматра саставним и нераздруживим дијелом Краљевине Србије“.

 

Пошто је 1. децембра 1918. г. извршено уједињење земље у Краљевину СХС, то је и Мољевићева идеја о прикључењу Босне и Херцеговине Србији остала само пуста жеља. Мољевић је с резигнацијом закључио да је „српски народ пропустио једну од највећих шанси у својој историји“, јер није био у стању да проникне суштину заблуде којој се предаје, прихватио је југословенски програм не знајући за његове сложене облике.

 

У послератним годинама, Мољевић је настојао да од Бањалуке створи привредни и културни центар, нарочито после 1929. г. кад Бањалука постаје средиште Врбаске бановине. Своје погледе на збивања у свету и код нас износи у часопису „Развитак“ у којем је држао рубрику „Политички преглед, спољни и унутрашњи“. Доцније, покреће лист „Отаџбина“, гласило његових мисли и идеја. У време надирућих диктаторских режима, он брани идеје грађанске демократије.

 

На удару је нарочито фашизам у „којем је вода све, народ ништа, фашизам развија националну мржњу и шовинизам: једна нација је Богом одређена да влада над осталим нацијама, германска раса је владајућа, она треба да потчини мање народе... Фашизам значи рат и сталну ратну опасност. Садашњица је најбољи доказ за то. Мир виси о танкој нити“ - пише Мољевић 1937. г. Тај антифашистички, антихитлеровски став „Отаџбине“ био је толико упадљив да је интервенисала дипломатија Рајха преко свог генералног конзула који протестује због таквог писања „Отаџбине“.

По оснивању Српског културног клуба у Београду почетком 1937. г., Мољевић приступа истоме и постаје председник Бањалучког одбора клуба.

 

У време кампање за решење такозваног хрватског питања, Мољевић износи своје резерве у погледу успешног окончања проблема. Разлог је, износи Мољевић, у претераним захтевима др Мачека који има у виду само Хрватску, а не и Југославију - држећи се, при том, гледишта која му одговарају: где су Хрвати у већини - држи се етничког, где су у мањини - историјског, а где нема ни једног ни другог - он тражи животни простор.

 

А кад је потписан Споразум Цветковић-Мачек о стварању Бановине Хрватске, у којој се нашло више од милион Срба, за тако срочени споразум рекао је да га подсећа на онај минхенски, када су велике силе капитулантски предале Чехословачку Немачкој, а ова је разбила Чехословачку стварањем Словачке.

После стварања Бановине Хрватске, било је покушаја да се од српских земаља створи посебна јединица, попут оне Хрватске, али је све остало само на покушају.

Мољевићево страховање за судбину земље показало се, нажалост, као тачно. Његово предвиђање да Хрвати неће бранити Југославију, такође се обистинило. Свестан ситуације у којој се нашао, он је одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године, напустио Бањалуку и своју породицу отиснувши се у илегалу. Отишао је у Црну Гору и тамо написао свој трактат „О нашој држави и њеним границама“.

 

Ужаснут покољима које су усташе вршиле над недужним српским народом и трагичној судбини Срба на Косову и Метохији, у Македонији, Срему и Бачкој и оним деловима Србије које су окупирали Бугари, он је у том свом пројекту изнео поглед на односе Срба и Хрвата, који ће оставити као тестамент српском народу. По том пројекту, до детаља је извео границу између Срба и Хрвата, раздвојио их у посебне федералне јединице како више не би дошло до нових крвопролића и страдања српског народа. Да би се то избегло, Мољевић предвиђа „пресељење и измену житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба с хрватског подручја“ - што представља једини пут за њихове боље односе, закључио је. То је била идеја о хомогеној Србији која никад није заживела, а прогони и геноцид над српским народом поновили су се 1991. и у „Олуји“ 1995. године.

 

Мољевић је желео да што пре сусретне Дражу Михаиловића и изложи му свој програм уређења поратне Југославије. На путу за Србију, између Шавника и Жабљака, бива рањен у главу од једне групе партизана. После дугог путовања и задржавања у Западној Србији, најзад је успео да се састане с Дражом на Златару 21. маја 1942. године. Мољевић је у разговору с врховним командантом војске у Отаџбини образлагао своје гледиште, Дража је тражио шира објашњења, а Мољевић је пружао допунска обавештења. Разговори су завршени на обострано задовољство и Мољевић је званично приступио Равногорском покрету, мада је још у августу 1941. г. био именован за члана Извршног одбора Централног националног комитета. Дража је одатле отишао у Црну Гору, а Мољевић је уз Драгишу Васића остао по задатку у Србији.

 

Но, крајем године, на тражење Дражино, отишао је у Црну Гору где су се нашли чланови Извршног одбора: Младен Жујовић, Драгиша Васић и Стеван Мољевић. Добили су задатак да делују као политичка снага Покрета. У том циљу покренут је лист „Равна Гора“, као централни орган Покрета. Главни уредник био је Драгиша Васић.

Из Црне Горе, уз ђенерала Михаиловића, вратио се у Србију 1943. г.

 

У јануару месецу 1944. г., одржан је Светосавски конгрес у селу Ба, на којем је Мољевић темељно обрадио програм Равногорског покрета у погледу реформе будуће државе и њеном организовању на федеративној основи с династијом Карађорђевић на челу. Ту је дошла и Дражина изјава којом одбија лажне гласове о наводно колективној одмазди над хрватским народом због почињених злочина над Србима.

 

После одлуке савезника о одбацивању покрета Драже Михаиловића и уласку совјетских трупа у Србију, Мољевић се заједно с војском ђенерала Михаиловића повлачи из Србије и доживљава тешке дане у тој босанској голготи. Заробљен је у његовој Босанској Крајини и спроведен у Београд. По хватању Драже Михаиловића, у Београду је организовано судење Дражи и његовим сарадницима. Мољевић се нашао као другооптужени на тој смртоносној листи.

 

Тај партијско-војни Трибунал осудио је ђенерала Михаиловића на смрт, а др Стевана Мољевића, као „народног непријатеља“, на 20 година робије, на лагано умирање у сремскомитровичкој робијашници. Шиканирање, насиље и нељудски затворски услови нарушили су његово здравље и отерали га у смрт после 13 година робијања. Умро је у затворској ћелији 15. новембра 1959. г. Пред смрт је оставио поруку коју је забележио његов сапутник Милан Л. Рајић: „Умирем мирне савести, јер сам био битку с непријатељем до последњих моћи, под тешким условима, у Титовим казаматима, где се сваки живот гаси. Сви не можемо да преживимо, неко мора да погине, неко мора да умре, ја умирем, а ви продужите битку до краја. Доћи ће победа - сигурно и без мене...“

 

Тако је завршио национални борац др Стеван Мољевић. Доживео је крах царевине Фрање Јосифа и Хитлеровог Трећег рајха, усмртила га је Брозова комунистичка Југославија. Он данас почива у Србији, а његова порука српском народу остаје као завет: „Наш спас у садашњости, наш напредак, наша срећа и наше благостање у будућности зависе од нашег српског јединства - политичког, духовног, моралног, заснованог на слободи и правди - тим вечним темељима сваке слободне заједнице“.

     

Концепти Српског културног клуба

 

Немогућност функционисања и стабилизације прве југословенске државе, недуго после Првог светског рата постепено ће довести до тога да неки српски политички предводници промене ставове у погледу стварне могућности и реалне перспективе заједничке државе са Хрватима и Словенцима, па ће се идеја Велике Србије постепено обнављати у јавном животу. Прво кроз формирање Српске странке и назив њеног службеног гласила, а у марту 1928. године радикалски народни посланик Пуниша Рачић је на седници Народне скупштине захтевао да се држава преуреди и преименује у Велику Србију. Преломни тренутак је дошао формирањем Бановине Хрватске. Пошто је Радикална странка тада била потпуно разбијена, а Милан Стојадиновић физички одстрањен из политичког живота, није био могућ организован партијски отпор политици регента Павла Карађорђевића, па је група најистакнутијих српских интелектуалаца формирала Српски културни клуб који ће реафирмисати српску државотворну идеју под слоганом „Срби на окуп“.

 

Оснивачи Српског културног клуба били су Слободан Јовановић и Драгиша Васић. Формално или неформално, својим српским националним идејама тај клуб ће за себе везати Владимира Ћоровића, Драгослава Страњаковића, Стевана Мољевића, Лазу Костића, Владику Николаја Велимировића. Најзад је потпуно схваћен велики промашај направљен прводецембарским актом 1918. године, а ламентирало се и над пропуштеним приликама да се изврши ампутација Хрватске, по ком питању је први идеју јавно изнео Стојан Протић у полемици са Антом Трумбићем одмах по уједињењу, краљ Александар 1928. године и Милан Стојадиновић 1937, настојећи да дефинитивно реши хрватско питање. Идеју Велике Србије тридесетих година свесрдно су пропагирали Добросав Јевђевић и Радмило Грчић, као и Младен Жујовић, Зоран Андрић, Никола Стојановић и Војислав Вујанац. Српски културни клуб је развио широку активност организујући предавања, издајући новине и развијајући српску државотворну идеју на изнова пробуђеној националној свести.

     

 

Југославија по Стевану Мољевићу

 

ПРОЈЕКАТ СТЕВАНА МОЉЕВИЋА ОД 30. ЈУНА 1941. О ГРАНИЦАМА, ДРУШТВЕНОМ УРЕЂЕЊУ И СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ „ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ“ У ОБНОВЉЕНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА1

 

ХОМОГЕНА СРБИЈА2

 

Искушења српског народа у овоме рату, изазвана губитком државе и слободе, довела су га до непоколебљивог уверења:

 

1) да снагу државе не чини ни пространство њене територије, ни број њеног житељства, па ни богатство земље, колико независност погледа, смисао и љубав за државу, њену слободу и независност, унутрашња слога и духовна повезаност народа у часу спољне опасности, те спремност његова да за државу и њену слободу жртвује све што има, па и себе сама;

 

2) да он ту истоветност погледа на државу, смисао и љубав за државу и њену независност може опет постићи, само ако буде окупљен у хомогеној Србији. Примере су му за то дале Србија и Црна Гора у прошлим ратовима и Грчка у садањем рату.

 

Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност: да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове, те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена.

 

Те стратешке и саобраћајне линије и чворови, потребни за сигурност, живот и опстанак Србије, иако гдегде данас не би имали српску већину, имају да послуже Србији и српском народу да се не би више понављала тешка страдања која Србима наносе њихови суседи чим се пружи прилика.

 

Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.3

 

ГРАНИЦЕ

Основна грешка у нашем државном уређењу била је што 1918. г. нису биле ударене границе Србије. Та се грешка мора исправити, данас или никад. Те се границе данас морају ударити, и оне морају да ухвате цело етничко подручје на коме Срби живе са слободним излазима на море за све српске области које су на домак мора.

 

1) На истоку и југоистоку (Србија и Јужна Србија4) српске су границе обележене исходом ратова за ослобођење, и њих ваља само појачати Видином и Ћустендилом.

 

2) На југу (Црна Гора и Херцеговина) ваља да у Југозападну српску област уђу поред територије Зетске бановине:5

 

а) сва источна Херцеговина са железничком пругом од Коњица па до Плоча, укључиво са појасом који би ту пругу заштићавао, тако да би у њу ушао срез коњички цео; од мостарског среза општине: Мостар град, Бијело Поље, Благај и Житомислићи; срез столачки цео; а од метковићког среза Плоче6 и све подручје јужно од Плоче; те Дубровник коме би се имао дати посебан статус.

 

б) северни део Албаније, уколико Албанија не би добила аутономију,

 

3) На западу ваља да у Западну српску област уђу, поред Врбаске бановине, Северна Далмација, српски део Лике, Кордуна, Баније и део Славоније, тако да тој области припадну личка жељ. пруга од Плашког до Шибеника и северна жељ. пруга од Окучана преко Суње до Костајнице. У ту би област ушао на једној страни срез бугојански осим Гор. Вакуф, а од среза лијевањског општине: Лијевно7 и Доње Поље, а на другој страни од среза шибеничког општине: Шибеник и Скрадин; од книнског среза: општина Книн и српски део општине Дрниш са свом територијом преко које прелази жељ. пруга Книн - Шибеник, те евентуално српским делом општине Врлика у сињском срезу; срез бенковачки цео; срез биоградски цео; срез Преко цео; тако да граница Западне српске области иде Велебитским Каналом и обухвата Задар са свим отоцима пред њим, од среза госпићког општине: Госпић, Лички Осик и Медак; од среза перушићког источни део, преко кога прелази жељ. пруга; од среза оточачког општине: Дабар, Шкаре и Врховине; од среза огулинског општине: Дрежница, Гомирје, Гор. Дубрава и Плашки; срез војнички осим општине Бариловић; срез Вргинмост цео; срез глински осим општина Бучице и Станковац; од среза петрињског општине: Блиња, Градуса, Јабуковац и Суња; срез костајнички осим општине Бобовац; од среза Новске општине: Јасеновац и Вањска Новска, али ове општине ваља порушити тако да жељ. пруга остане на територији ових двеју општина; срез окучански цео; срез пакрачки осим општина: Антуновац, Гај и Пољана; од среза пожешког општина Велић Село; срез Дарувар, Грубишно Поље и Слатина; затим босански срезови Дервента и Градачац. Разуме се да у ову област улазе и сви други срезови унутар наведених граница.

За ову западну српску област, која би имала 46 срезова са близу милион и по душа, на којој је цело предузеће Шипада,8. и велики гвоздени рудник Љубија, и преко које прелази Јадранска пруга Ваљево - Бања Лука -Шибеник, ваљало би обезбедити Задар с околином и отоке који су пред њим ради заштите њеног изласка на море.

 

4) Северној српској области ваља дати, уз територију Дунавске бановине, одузете јој српске срезове Вуковар, Шид и Илок, и од винковачког среза општине: Винковци, Лаже, Мирковци и Нови Јанковци; срез и град Осијек цео;

Овој области ваља обезбедити Барању с Печујом и источни Банат с Темишваром и Решицама.

 

5) Средишној српској области - Дринској бановини - имају се повратити одузети јој босански срезови: Брчко, Травник и Фојница.

 

Далмација, која би обухватала Јадранску обалу од Плоча па до испод Шибеника, те од бос. херц. срезова: Прозор, Љубушки, Дувно; западне делове мостарског и ливањског среза, те делове книнског и шибеничког среза на северу, има да уђе у састав Србије и да добије засебан аутономан положај. Римокатоличка црква у Далмацији биће призната и од државе помагана, али рад цркве и римокатоличког свештенства у народу мора бити на корист државе и под њеном контролом.

 

ОДНОС ПРЕМА ОСТАЛИМ ЈУГОСЛОВЕНСКИМ И БАЛКАНСКИМ ДРЖАВАМА

 

Србија има да, верна својој прошлости и својој мисији на Балкану, буде и у будућности носилац југословенске мисли, те први поборник балканске солидарности и Гледстонова принципа „Балкан балканским народима“. Време тражи окупљање мањих држава у веће јединице, савезе и блокове, а од Срба ће то тражити и њихови пријатељи. Срби ће се тим тражењима радо одазвати, јер је то у духу њихове историске мисли на Балкану. Срби су тим путем пошли већ онда кад су стварали Југославију, и они с тога пута неће натраг. Само, како је први корак на томе путу био погрешно учињен у томе што су они све дали и у Југославију одмах утопили и Србију и Црну Гору и српство, док су остали - Хрвати и Словенци и муслимани - пошли противним путем - да од Југославије све узму, а ништа да не дају, то се сад та грешка мора исправити, а исправиће се само ако Срби одмах при васкрсу Југославије, већ у првом часу, и без ичијег питања, створе хомогену Србију у границама како су напред означене, па тек онда са те основице, као свршеног чина, приступе уређењу свих осталих питања и са Хрватима и Словенцима.

 

Југославија би, према томе, имала бити урађена на федеративној основи са три федералне јединице: српском, хрватском и словеначком (Србија, Хрватска и Словенија). И тек кад се то стање среди, кад се сви српски крајеви повежу у једну хомогену Србију и кад се саживе, онда би се могло помишљати на уже зближење с Бугарима. Дотле би се могло с њима сарађивати на културном и економском приближавању (прво путем штампе, књиге, Цркве и друштвеног упознавања, а друго царинском унијом).

 

Срби, који су се пре близу пет векова једини на Балкану озбиљно опрли најезди Османлија са Истока на Запад,

 

Срби, који су у борби са турском империјом истрајали и први дигли устанак против Турака,

Срби, који су се први на Балкану опрли најезди Германа са Запада према Истоку, добили су тиме право на вођство на Балкану, и они се тога вођства неће и не могу одрећи ни због себе ни због Балкана и његове судбине. Они своју историску мисију морају испунити, а моћиће то учинити само ако буду окупљени у хомогеној Србији и оквиру Југославије коју ће задахнути својим духом и дати јој свој печат. Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији. Само та хегемонија мора да буде у величини духа, у ширини погледа и даљини видика, у смелости политичке мисли, у одлучности политичке акције, за што су Срби до данас дали довољно примера и доказа у свим одлучним часовима своје прошлости. И као што је садашњост само крајња тачка прошлости, и будућност ваља да им буде продужена линија прошлости.

 

ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ

 

Друштвено уређење у Југославији, засновано на неограниченом либерализму, било је у несређеним поратним временима злоупотребљавано и искоришћавано на штету слабијих од стране јачих и од стране појединаца на штету заједнице. То је реметило потребну равнотежу у привредном животу, а водило расулу националног и друштвеног морала и јавног живота. У Србији9 рад има да буде основ, циљ и смисао живота сваког човека, те да буде праведно награђен према квалитету и квантитету; капитал има да буде средство којим ће српски народ да остварује своју историску мисију на пољу народне одбране, народне привреде и народне културе, те обезбеди свој народни опстанак, али носилац капитала и капитализма има да буде у првом реду држава.

И приватни капитал је народна својина, и има да буде под заштитом, али и под надзором државе, те да и он послужи добру народа и заједнице.

 

Држава има да створи сваком свом држављанину могућност рада и зараде, те да сваког осигура за случај болести, старости и изнемоглости.

 

Слобода личности, личне иницијативе и личне имовине има бити сваком држављанину обезбеђена законом; само та слобода не сме бити злоупотребљавана и искоришћавана ни на штету другог човека ни на штету заједнице.

 

Слобода мисли, слобода вере и слобода штампе има такођер бити обезбеђена, али не сме бити злоупотребљавана.

 

Црква, као организација, може бити у Србији призната и помагана само ако је према иностранству потпуно независна и ако у Србији има свог врховног поглавара.

На верској основи не могу се стварати политичке партије.

Штампа има да служи народу и држави, те подизању јавног морала.

 

НАРОДНИ ПРЕПОРОД

 

Да се постигне преуређење државе и њеног друштвеног стања, српском народу је потребан општи народни препород у свима његовим редовима и на свим пољима народног живота. За тај препород потребно је прибрати и окупити све народне снаге, не делећи српски народ по класама, јер се он дели само по занимањима, која ваља сва да буду часна и по заједницу корисна, те да сва раде у једном истом смеру у пуној хармонији, да се у свом раду допуњују и испомажу. У прве редове ваља да уђу интелектуалци - просвећени синови српског народа и његова омладина, те да дају примере свога прегалаштва, самопрегора, реда, рада и дисциплине, и да изгарају на својим дужностима.

Никшић, 30. јуна 1941 год.10

 

НАШ ПУТ 11

 

Води нас стопама косовских витезова.

Пошли смо да створимо Србију,

 

у којој ће бити уједињени сви Срби и све земље у којима Срби живе;

 

у којој ће владати закон, ред и друштвена правда;

 

да сељак буде домаћин, да има довољно земље и живи бољим животом,

 

да радник буде праведно награђен за свој рад и обезбеђен у старости, болести и изнемоглости;

 

да чиновник представник државе у своме делокругу буде материјално обезбеђен и заштићен, али и одговоран;

 

у којој ће капитал бити законом заштићен, али и контролисан, а главни носилац капитала бити држава;

 

у којој ће бити признате заслуге свима борцима за народно ослобођење како у прошлим ратовима тако и у овоме, а њиховим породицама омогућен живот;

 

у којој ће издајници и они који су своје положаје у јавном животу злоупотребили бити праведно кажњени;

 

у којој ће јавним животом да управљају они који су за то достојни.

 

Ето, такву Србију, какву су сањала сва наша поколења, а за какву се бори српски народ од Карађорђа па до дана данашњега, у којој ће се моћи живети достојно човека, а за коју је вредно умрети, такву Србију која ће с поносом да води Југославију, па и цео Балкан, желимо да створимо или да изгинемо, као што изгинуше косовски витезови.

 

То је пут који нам је показао наш млади Краљ.12

То је пут којим нас води наш Дража Војвода.13

Додатак библиотеци Равна Гора14

 

1 Оригинал (писан на машини, ћирилицом, умножен на шапирографу) у Архиву Војноисторијског института, фонд Четничка архива (даље: Архив VII, Ча), к. 144, рег. бр. 4/1 (ЦГ-П-5б). Између заграда је назначено како је докуменат раније био евидентиран; за сваки докуменат - који има такву, ранију, регистрацију - даваће се и тај податак.

 

2  Документ се налази у омоту на коме пише: Др Ст.[еван] М. [ољевић] „ХОМОГЕНА СРБИЈА“. Др Стеван Мољевић (1883, Рудо), адвокат у Бањалуци, члан Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, оснивач Француског и Енглеског клуба и председник Српског културног клуба у том месту. Десетог априла 1941. побегао у Црну Гору. Члан је четничког Централног националног комитета (даље: ЦНК) од августа 1941. до краја јануара 1944 (Архив VII, Ца, к. 3, рег. бр. 27/1). Од тада до јуна 1944. један је од потпредиседника ЦНК, од јуна 1944. до почетка маја 1945. секретар (председник) Извршног одбора ЦНК. По доласку у Штаб четничке Врховне команде Југословенске војске у отаџбини (даље: ВК ЈВУО) почетком маја 1942, укључен у тзв. цивилни (политички) део ВК ЈВУО, у коме су се већ налазили Драгиша Васић (потпредседник Српског културног клуба у Београду) и др Младен Жујовић (члан Републиканске странке). По повратку ВК ЈВУО из Црне Горе у Србију (почетком лета 1943.) преузима улогу политичког руководиоца четничког покрета Драже Михаиловића (даље: четнички покрет ДМ) и саветника Драже Михаиловића по политичким питањима (до тада је то био Драгиша Васић). Са Дражом Михаиловићем организује (крајем јануара 1944.) четнички конгрес у с. Ба (Ваљево). Аутор је више политичких докумената четничког покрета ДМ („Декларација од 1. и 12. 1943“, „Порука Хрватима“, „Порука Муслиманима“, „Пред нама је један пут“ и др.). У ВК ЈВУО остао све до разбијања четничких јединица од стране НОВЈ (крај априла 1945). Властима ДФЈ предао се 3. септембра 1945. Осуђен је на 20 година робије и после (помилован (Архив VII, Ча, к. 260, рег. бр. 26-2/1 и 34-2/1).

 

3  Геноцид који су вршиле усташке јединице НДХ у току II светског рата, чији је циљ био потпуно физичко уништење српског становништва на територији НДХ, четнички покрет ДМ приписује Хрватима и Муслиманима у целини. Отуда и идентификација Хрвата и Муслимана са усташким јединицама у свим документима четничког покрета када је реч о усташким злочинима.

 

4  Реч је о садашњој територији СР Македоније. Краљевина Југославија је Македонију сматрала делом Србије и називала је Јужном Србијом.

 

5  Пре споразума Цветковић-Мачек, Краљевина Југославија је административно била подељена на девет бановина: Дравску, Савску, Врбаску, Приморску, Зетску, Дринску, Дунавску, Моравску и Вардарску. Зетска бановина је, углавном, обухватала данашњу територију СР Црне Горе.

 

6  Сада: Кардељево.

 

7  Треба: Ливно (према кар М 1:100.000).

 

8  Акционарско друштво иностраног капитала које је експлоатисало шумско богатство Босне.

 

9  Наредна четири става су цитирана у прогласу четничког покрета (август 1943.), под насловом „Радницима и службеницима широм отаџбине“ (Архив VII, Ча, к. 2, рег. бр. 22/3).

 

10 Тиме је завршен текст „Хомогена Србија“. Као прилог документу дата је карта замишљене послератне Југославије. Поред ове карте, постоје и друге на којима су приказане границе Југославије после II светског рата. На њима је „Будућа Југославија“ приказана тако да је она повезана са Чехословачком коридором који раздваја Мађарску и Аустрију, и да један део Истре припада Великој Србији (Архив VII, Ца, к. 7, рег. бр. 36/2 и 38/2). Штампа НДХ је 24. јануара 1943. писала о основама „Велике Србије“. О томе је један од команданата четничке Врховне команде телеграмом обавестио Дражу Михаиловића истакавши да је истовремено дата и карта „која се поклапа скоро са оном господина Мољевића уз чланак о хомогеној Србији“ (Архив VII, Ча, к. 289, рег. бр. 7/1).

 

11  Текст до краја је дат уз поменуту карту

 

12  Односи се на Петра II Карађорђевића

 

13 Драгољуб (Михаила) Михаиловић - Дража

 

14 Дописано на полеђини листа на коме је дата карта »Велике Србије«.

 

 

 

Милутин МиланковићЖИВОТ МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА

 

Милутин Миланковић, астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжежињер проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник, рођен је у Даљу 16. маја 1879. у угледној породици Миланковић.

 

 О својим прецима у родослову који је саставио за период од 1690. до 1940. године, Миланковић каже: «Миланкови потомци, који се по њему назваше Миланковићима, живели су у Даљу два и по века. Својим способностима и тежњом ка вишем попеше се у ранг интелектуалаца и факултетлија већ својим трећим коленом, мојим прадедом Тодором, који је свршио правне науке, а школовао је и своје синове».

 

Милутинов отац Милан и мајка Јелисавета из угледне осјечке породице Муачевић, изродили су шесторо дјеце, од којих је троје умрло у дјетињству и раној младости, а дугог вијека били су само Милутин, његова сестра близнакиња Милена и млађи брат Богдан, познати романиста и музиколог. Милан Миланковић држао је радњу с колонијалном робом која је дунавским лађама пристизала из Беча, Пожуна и Пеште. Милутинов отац умро је врло млад, када је Милутину било само шест година, тако да је бригу о дјеци и имању од преко педесет хектара ораница и винограда, поред мајке, преузео њихов ујак Васа Муачевић, који ће водити бригу о Милутину све док овај не почне самостално да привређује кроз инжињерску праксу.

 

Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном 1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њено окружење, посебно величанствени Дунав који је протицао поред њихове баште.

„Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове мешала се са тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе… Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама.“

 

Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Овдје ће пресудну улогу у његовом животном опредјељењу имати професор математике Владимир Варићак, доцнији познати математичар, члан ЈАЗУ и САНУ.

 

„Већ ми је Варићак говорио да у царству наука има негде ненасељених и необрађених крајева изван или између густих научничких насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни научнички посед, а можда и цело властелинство.“

 

Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, гдје за 6 година стиче звање дипломираног инжињера, а 1904. године постаје доктор техничких наука. Од 1905. до 1909. ради као грађевински инжињер у неколико бечких фирми, а афирмацију стиче као пројектант армирано – бетонских грађевина.

 

Пријављује шест патената чијом примјеном ће бити изграђени бројни објекти на подручју тадашње Аустро-угарске монархије.

На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта уносни посао и прихвата мјесто ванредног професора примјењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године. У међувремену изабран је за редовног члана САНУ и дописног члана ЈАЗУ, провео је први свјетски рат конфиниран у Будимпешти, објавио своја најзначајнија дјела, учествовао на међународним научним скуповима.

 

Умро је у Београду 12. децембра 1958. године, а по властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, гдје почива у својој породичној гробници с родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских савјетника и народних трибуна, проналазача и филозофа. Повјерио је својим мјештанима, Даљцима, да воде бригу о његовим земним остацима, а његов дух и дјело одавно су дио свјетске баштине.

 

Миланковић се бавио круцијалним космичким и људским питањима, сунцем и ледом, од чијег међусобног односа зависи појава и опстанак живота у свемиру. У скромним условима, уз помоћ папира и оловке, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи, поставио теорију помјерања сјеверног Земљиног пола.

Најзначајнија Миланковићева дјела су О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике и Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба. Поред тога, Миланковић је значајан и као књижевник. Његова књига популарне науке Кроз васиону и векове једна је од најбољих у свом жанру, као и тротомни мемоари Успомене, доживљаји и сазнања, гдје су сјећања на родну кућу, Даљ и његову околину исписани изузетним лирским тоновима.

Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње тропске године.

 

Миланковићев календар захтијевао би корекцију тек за 28.000 година. Овај календар званично је прихваћен на Свеправославном сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примијењен у пракси.

Као и сви визионари, Миланковић није доживио да његове теорије стекну пуну афирмацију. Тек од 1976. године када су емпријска истраживања доказала прецизност Миланковићевих теорија, његов углед у свјетској науци вртоглаво расте.

 

Његово капитално дјело Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба сврстано је у најзначајнија научна дјела 20. вијека. Милутина Миланковића је свјетска наука уврстила међу 5 највећих научника 20. стољећа, а НАСА, агенција за свемирска истраживања, међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом.

 

 Миланковићу у част, један кратер на Мјесецу, један на Марсу и један планетоид названи су његовим именом. У свијету се одржавају међународни научни симпозијуми посвећени Миланковићу, а глобална промјена климе на Земљи чини његово дјело трајно актуелним.

 

Научни радови - Атмосфера

 

Човек се неуморно труди да проникне у будућност и та тежња стара је колико и само човјечанство. Изгледа да су у томе најдаље отишли астрономи. Тешко је могло бити оних који су одољели знатижељном погледу у нешто што их чека у будућности. Та радозналост манифестовала се на различите начине, доводила је често до заблуда или рјеђе до тачних предвиђања, што само по себи доказује да је будућност тешко предвидива.

 

Ни Миланковић није могао да побјегне синдрому будућности, али му је прилазио веома одмјерено и са великим респектом. Знао је да ће многе ствари документовати, а када се нешто напише то онда остаје нараштајима да о томе суде. Будућност може да се гради на прошлости. Уколико постоји неко добро средство које може са великом тачношћу да открије догађаје из прошлости, оно путем пресликавања даје пројекцију будућих збивања. Миланковић је пронашао два: математику и астрономију или небеску механику.

 

Миланковић каже: „Астрономска наука по питању Земљине историје може да уради још нешто што ниједна друга наука није у стању. Геологија и друге дескриптивне науке могу констатовати само оно што је већ било, а астрономија може да нам каже и оно што ће се догодити. Па као што је она у стању да предвиди сва помрачења сунца која ће се у току идућих векова догодити, тако могу ја, већ сада, на темељу астрономског рачуна да предвидим да ће у току наредних 26. 100 година лета бивати у нашим крајевима постепено топлија. Тако ће године 28. 000, 55о северне географске ширине примати за време летње полугодине исту количину сунчеве топлоте, што је данас прима 52о северне географске ширине. Узмемо ли, дакле, у обзир да винова лоза данас успева у Њемачкој управо до 52о северне географске ширине, то следује да ће она у то доба моћи успјевати до 55о, тј. до самога мора и до данске границе“.

 

Сјеверна граница маслине у Еуропи данас се претежно налази дуж медитеранске обале - Тиренског, Јадранског и Егејског мора. Већи продор у континентални дио остварује се у Грчкој, Црној Гори, Херцеговини, Шпанији и Португалу. Уколико би дошло до климатског отопљавања, даљи продор маслине ка сјеверу био би могућ у дијелу Иберског полуострва све до Пиринеја, а на Балканском полуострву дуж ријека Јадранског, Јонског и Егејског слива. До свега овога ипак ћемо причекати пар хиљада година. Све то треба да доживи нека нама далека и поуздано високо развијена цивилизација, ни налик на савремену.

 

Трагајући за прошлошћу и будућношћу, Миланковић је налазио различите одговоре на постављена питања. Једно је било конституција земљине атмосфере у њеном садашњем и примитивном стадијуму.

Поставивши одговарајуће једначине, Миланковић је математички израчунао три физичке величине Земљине праатмосфере: температуру, притисак и густоћу. Колико су то удаљена питања, може се видјети по томе што математички апарат досеже неколико милијарди година уназад, тј. у вријеме када је земљина површина била у текућем стању.

 

Да би се у једначине унијели што коректнији подаци било је потребно поћи од нечега. Миланковић је узео да је апсолутна температура најнишег атмосферског слоја 187о, пошавши од чињенице да је температура распада готово свих минерала наше планете изнад 1600оС, што значи да је једно другим било условљено. Исто тако имао је поуздан податак за гасну константу, јер је знао да се највећи дио водене паре у праатмосфери налазио у презагријаном стању и изнад критичне температуре.

 

Када је ријешио постављене једначине Миланковић је могао да закључи да се праатмосфера протезала чак 300км више од данашње, а да је у доњих 292км било прегријане водене паре која се понашала као савршен гас. Тек на тој висини достигнута је тачка кључања, односно на тој висини била је зона облака која се уздизала, по Миланковићевим прорачунима, до 304км у висину. Ових 12 км, од 292 до 304, имало је улогу омотача, који није дозвољавао продор у ниже слојеве. Свјетлост је, дакле, заустављана на тој висини, а земља је ротирала у мраку или је била обасјана сопственом светлошћу која је допирала из ужарене магле и лаве, али само у једном маленом распону, тек нешто незнатно изнад површине.

 

Слику страшног суда у праскозорју наше планете Миланковић је, дакле, доживљавао преко атмосфере, једног од основих елемената за настанак живота на планети.

Свој рачун, нажалост, није даље разрађивао. Задовољио се освртом на планете Меркур и Марс за које је рекао да су прошли стадијум који је прошла Земља, док је за Венеру, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун рачунао граничне висине атмосфере које могу да постоје као атмосфере водене паре. Велика штета што Миланковић свој математички апарат термичке конституције планетске атмосфере није разрађивао даље или да се бар задржао на Земљи тако да га прошири својим прорачунима од његовог примитивног стадијума, па све до данашњице с могућим погледом у будућност.

 

Тај изазов му је некако остао по страни или га је на други пут одвело осунчавање земље којем је требало посветити веома много времена. По завршетку тог великог посла, како сам признаје, више се није могао враћати на почетак. Да се одлучио на ово прво вјероватно би га то довело до исто тако интересантних резултата као што је то био случај са инсолационим дијаграмом. На том путу, да га је било, вјерујемо да би Миланковић дефинисао вријеме настанка прве воде или чак тренутак пада прве водене капљице на земљи. Његов математички апарат би му омогућио да прати развој атмосфере, њено смањивање до садашње висине од 20 км, свакако би нашао и циклусе у развоју свјетског мора, фазе издизања и спуштања нивоа и ко зна шта још. Познавајући његову знатижељу, склоност ка рјешавању различитих проблема, као што су били највећа могућа висина Вавилонског торња, модерне технике или чудесни резервоар, код кога је притисак воде у свим точкама једнако напрегнут и има математички тачан облик водене капи, која виси на хоризонталној површини, можда би се усудио да проучавајући развој атмосфере повеже карактеристичне промјене са историјским догађајима.

 

На површини земље у њеном примитивном стадијуму било је као у паклу, температуре су биле изнад 1600о С, а притисак је износио око 0,5 МРа. Земља је, према томе, еволуирала тако што је променила слику атмосфере и умјесто нивоа са воденом паром у великим висинама, он је спуштен до површине, температуре су опале, а притисак је порастао. Формирана је вода на земљи и оргинални слободни кисеоник.

 

Дадашњи атмосферски стадијум земље, по Миланковићу, далеко је одмакао од осталих планета. Ово значи да ће га Венера, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун тек достизати, али ће за то време Земља наставити свој садашњи развој и свакако изгубити дио атмосфере, јер је тај процес незаустављив. По којој ће се то динамици одвијати тешко је дати прогнозу, али уколико буде настављен човјеков штетан утицај, промјене у атмосфери ће бити далекосежне. Ово је свакако тема која знатно проширује домене саме атмосфере и отвара питање опстанка не само човјека као врсте, већ свих других животних заједница.

 

И поред свега, природно истицање атмосфере ипак нико неће моћи да заустави и током времена она ће сигурно нестајати.

 

Трагајући за путевима будућности, Миланковић се осврнуо на један феномен за који су му Алфред Вегенер, а посебно Бено Гутенберг непрестално сугерисали да проучи. Били су то полови ротације или путање по којима се кретао пол ротације земље. Питање је било крајње оргинално и изазовно, али са пуно непремостивих препрека и непознаница које је требало открити. Овим проблемом бавили су се и други више неуспјешно него успешно, и послије силног пропуштеног времена и енергије најчешће су одустајали.

 

Миланковић је, такође имао сличне кризе, али његова истрајност је уродила плодом и заједно са својим колегом Војиславом Мишковићем дошао је до коначног резултата. Математичким путем нашао је позиције полова од -∞ до данашњице и од данашњице до +∞. Овим је Миланковић, радећи на једном проблему, истовремено упознао и прошлост и будућност наше планете, односно сазнао каква је била и каква ће бити судбина њених континената и океана.

 

Подаци у првој колони његове табеле (види на крају) нису изражени у годинама, јер Миланковић није располагао са довољним бројем улазних параметара да би дао прецизнију одредницу. По новијим резултатима требало би да буде: 1=7,5 милиона година.

 

Кренимо редом и погледајмо оно што је Миланковић математички израчунао. Коментаришући историју полова ротације, Миланковић каже: „За време палеозоикума налазио се северни пол ротације у близини тачке ϕ=18о46" , λ=-166о39" данашње мреже меридијана и упоредника.

 

Та тачка представља лабилан положај равнотеже полова ротације, који је морао бити напуштен при најмањем поремећају те равнотеже, а таквих поремећаја било је, у прошлости земље у изобиљу. Пре свега тога, требало је веома дуго времена док се пол осетно удаљио од тог свог положаја, јер је у његовој околини градијант поља Ω нарочито мали, па према томе, и брзина кретања пола незнатна“.

Ово је био један у низу закључака који се односио на земљину прошлост. Из математичког положаја полова ротације могло је израсти много више, али у Миланковићево вријеме нису биле познате чињенице до којих се данас дошло.

 

У будућности, каже Миланковић, кретаће се тај пол са стално опадајућом брзином и савијајући нешто према истоку, приближавати се тачки ϕ=66о41‘, λ=51о18‘ која лежи у близини ушћа реке Печоре, да би тек послије бесконачно дугог времена овамо стигао. Дакле по математичким прорачунима Миланковић је успио да стигне „до краја свијета“.

 

Први сасвим поуздан утисак је да се и онако хладном Сибиру лоше пише - биће још хладније. Његови западни дијелови крећу се ка полу, као и читава Азија, са њом и Европа, њен нераздвојни дио. Посматрамо овај процес, јер је незаустављив као што су вулкани, потреси, поплаве, ротација, смјена годишњих доба и да не набрајамо све оне појаве и силе које човјек може само да описује, проучава и тумачи, али не и да на њих утиче. Миланковић је географску дужину обиљежио са ψ, али је током времена практично свуда одомаћено да се она обиљежава са λ, што је учињено и овом приликом.

Пут ка сјеверу наставиће и Скандинавско полуострво које ће све више трпити утицај хладне сурове климе, а њени најсјевернији дијелови полако ће постајати ледена пустиња. На први поглед ово дјелује суровије од онога што је Миланковић предвидио за 28. 000 година, за границу винове лозе, маслину, пшеницу и воће. На срећу, ничег контрадикторног ту нема, јер наведена година припада циклусу појачаног осунчавања, а захлађење и кретање ка сјеверу чине природни ток кроз који ће проћи наша планета и њени поједини континенти.

 

 У овој причи Европа нема повољну климатску перспективу. Осим Скандинавије, све балтичке земље доживјеће сличну судбину, исто тако данашњи сјеверни дио Европе, Пољске, Њемачке, Данске и земље Бенелукса. Поновиће се клима из времена Вирма III тј. тим пространствима дуваће сјеверни вјетрови, а близина сјеверном полу условиће честе налете ледених таласа. Средња годишња температура пашће за два степена Целзијуса, а са додатном близином Сјеверном полу још толико.

Када се говори о кретању Европе ка сјеверу, треба имати на уму једну веома важну чињеницу. Она се неће помјерати транслаторно или све њене тачке, све низине, планине, ријеке и друге географске одреднице неће имати стално исте удаљености. Транслација подразумијева кретање цијелокупног система, при чему нема непокретних тачака. Европа ће се, међутим, кретати по веома сложеној путањи: она ће се састојати од ротационог и транслаторног кретања. У још сложенија кретања укључиће се и друге континенталне масе, прије свега Африка - као централни дио једног прастарог континента коме су научници дали име Гондвана по старом простору у Индији, а која већ милионима година потискује европски континент ка сјеверу.

 

Сложено кретање доводи до поремећаја првобитно уређеног система, односно ентропије. У физичком смислу поједини врхови постају још виши, даљина између система се повећава, настају нова брда, продубљују се ријечна корита, премештају ријечни токови, слијежу терени и стварају дубље депресије, нестају стајаће водене површине. Алпи су све виши, Скадарско језеро као криптодепресија све ниже ...

 

Сјеверни пол ће током времена стицати „чврсто тло“ за разлику од данашње ситуације. Приближавање обалским дијеловима Сибира омогућиће веће ширење ледењака који ће моћи несметано да продиру ка јужним тачкама. Тај утицај биће изражен већ у положају тачке +2 из табеле коју је приказао Миланковић и за који може да се каже да ће се догодити у наредних 10-15 милиона година.

 

На ове податке савремени човјек неће реаговати. Судбина пола ротације само наизглед неће утицати на човјека. Путања полова ротације неће бити математички идеална, како је Миланковић приказао. Сваки континент или чак свако острво имаће своју специфичну трајекторију. Сјеверна Америка ће имати своју путању, Гренланд своју, Африка посебну, јер ће се цјепати дуж великог рова на два дијела, а поједини ситнији дијелови трајно ће се одвојити од ње. Када би смо Земљу могли да сагледамо временски удаљени само за један милион година у будућности, сигурно би се изненадили колико се изглед појединих континената промјенио.

 

Коначна равнотежа биће достигнута у коначној будућности или времену које називамо плус бесконачност, а ти тренуци означиће и коначни крај једне планете на којој је живот био сасвим обична појава.

 

Драго И. Драговић

   

РЕФОРМА ЈУЛИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА 1923. ГОДИНЕ 

 

МИЛАНКОВИЋЕВА РЕФОРМА

 

Реформом јулијанског календара од стране папе Грегорија XIII 1582. године постигнуто је максимално приближавање дужина календарске године природној, тропској. Она траје просечно 365,24218967 дана, а средња грегоријанска година 365,2425дана.

 

Те године је папа својом одредбом  (булом) уредио да после четвртка 4. отобра сутрадан једноставно осване петак 15. октобра. Тиме је из јулијанског календара изостављена нагомилана разлика у календарима, која је у том тренутку износила читавих 10 дана. Да би се календар усагласио са дужином тропске године, у були је стајала одредба по којој ће свака четврта година бити преступна, осим оне године столећа које нису (без остатка) дељиве са 400.

Према тој одредби, следеће секуларне године неће бити преступне: 1700, 1800, 1900, 2100, 2200, 2300, 2500, 2600, 2700, 2900 итд. Значи да ће преступне године бити оне секуларне године које јесу дељиве са 400 без остатка. То су следеће године: 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, … итд.

 

Неке католичке земље као на пример Италија, Шпанија, Португалија и Пољска, одмах су увеле тај нови, грегоријански календар у световну и грађанску употребу – све са датумом од 15. октобра 1582. године. Остале католичке земље запада уводиле су нови календар сто, двеста, па чак и више година касније.

 

Православна црква и државе као Русија, Јерменија, Грчка, Бугарска, Румунија, Србија, Црна Гора и друге, придржавале су се тзв. старог јулијанског календара, који је, као што смо видели, стално акумулирао грешку и увећавао је по стопи од једног дана на сваких 128 година.

Дана 1. маја 1923. године у Цариграду, Васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис, сазвао је Сабор представника свих православних Цркава и држава. Српска православна Црква такође је добила позив да пошаље своје представнике на тај Сабор. Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца - у име Цркве, заступао је митрополит црногорско–приморски Гаврило (Дожић), а краљевску владу - др проф. Милутин Миланковић, као представник наше науке.

 

Главни разлог за сазивање је био реформа већ застарелог јулијанског календара и његово усаглашавање са грегоријанским. Проф. Миланковић је скупу предложио генијално решење за оба проблема.

 

Као последица тога, Сабор је на крају донео закључке о календару садржане у 10 тачака:

 

  1. Тринаест дана треба одузети од јулијанског календара. Они представљају акумулирану разлику у рачунању времена од Васељенског Сабора одржаног у Никеји 325. године.
  2. Црквени празници који падају у дане између 1. и 14. октобра, а који су изостављени из календара, славиће се сви 14. октобра, ако надлежна црквена власт не предложи другачије.
  3. Сви месеци у години имаће исти број дана и у будуће као и до тада. Фебруар ће имати 28 дана у простој години, а 29 дана у преступној.
  4. Као и раније и даље ће постојати две врсте године: проста (непреступна) са 365 дана и преступна са 366 дана. Преступна ће бити свака четврта година, односно она која је дељива са бројем 4 без остатка. Изузетак од правила су оне секуларне (вековне) године описане у тачки (5).
  5. Секуларне или године столећа (оне које се завршавају са 00 на крају) биће преступне само ако број векова подељен са бројем 9 даје остатак 2 или 6. Другим речима, ако број година подељен са 900 даје остатак 200 или 600, та ће година бити преступна (приказане у табели подебљаним словима). Остале су просте. 2000, 2100, 2200, 2300, 2400, 2500, 2600, 2700, 2800, 2900, 3000, 3100, 3200, 3300, 3400, 3500, 3600, 3700 итд.
  6. Фиксни световни празници задржаће датуме које су имали до тада.
  7. Покретни празници зависиће од датума Васкрса. У сагласности са канонским одредбама, Васкрс ће се славити прве недеље после пуног Месеца, после пролеће равнодневице.
  8. Васкршњи пун Месец биће одређен астрономским прорачуном, који за репер узима меридијан који пролази кроз куполу Христовог храма у светом граду Јерусалиму.
  9. Васељенски патријарх захтеваће од Петрограда, Атине, Београда и Букурешта да израчунају дугорочну табелу када пада Васкрс и дужни су је дати свим осталим православним Црквама.
  10. Ова реформа јулијанског календара не може ни на који начин бити сметња (препрека) за касније промене које могу бити учуњене од свих хришћанских Цркава.

Ипак, издвајају се две основне карактеристике ове усвојене реформе јулијанског календара нашег реномираног научника проф. Миланковића:

 

1) изостављањем 13 дана у октобру 1923. године, јулијански календар се у потпуности усаглашава са грегоријанским. Том одлуком, после недеље 30. септембра долази понедељак 14. октобар.

 

2) одлуком садржаном у тачки бр. 5 Сабора, о годинама које ће бити преступне за период од следећих 900 година, избачено је седам (7) година столећа које неће бити преступне. То правило у том 900–годишњем периоду даје 218 преступних година, уместо 225 колико их је било по старом, јулијанском календару и 682 просте године. (Подсетимо се да би по старом јулијанском календару било, пошто је свака четврта година преступна, 900 : 4 = 225 преступних година).

На основу овог горњег правила, може се израчунати да је просечна дужина Миланковићеве године сада: 365 дана и 218/900 дана, а то је: 365,24222 дана, што је веома близу просечне вредности трајања тропске године, које као што смо рекли, износи 365,24219 дана.

Разлика између Миланковићеве и тропске године износи свега 2 секунде годишње. Да би се разлика акумулирала до једног дана, потребно је 86.400 : 2 = 43.200 година! Због тога је то до данас најтачнији календар у људској историји, чија се тачност преко ове не може ни замислити.

Нажалост, оно изостављање 13 дана у октобру није спроведено у православним земљама и црквама тако да је и даље остало рачунање датума по старом јулијанском календару, са разликом од 13 дана према грегоријанском. Та разлика се неће повећавати ни у XXI веку. Тек касније ће се увећати на 14 дана.

 

На седници Сабора уприличеној приликом усвајања предлога нашег научника др. проф. Миланковића, све делегације су га срдачно поздравиле и честитале му на генијалном решењу које је понудио у складу са астрономском науком. То његово решење је омогућило оскулаторно приближавање нашег јулијанског и грегоријанског календара. Проф. Миланковић је био и редактор одлука Сабора 1923. године у Цариграду. За свој рад на Свеправославом Сабору и брилијантно решење календарског проблема, које никад пре њега није постигло толику тачност, Миланковић је од многих влада био одликован.

 

После завршетка Сабора, који је трајао шест недеља, професор Миланковић је добио од васељенског патријарха Мелетија IV следеће писмо:

„Мелетиос, милошћу Божјом архиепископ Константинопоља – Новог Рима и васељенски патријарх,

Велеучени господине професоре, чедо у Господу, љубљено Наше Смерности, благодат нека је с Вашом Великоучености и мир од Бога.

 

Пошто је Нашем Светом и Часном Синоду прочитана одлука Свеправославног Конгреса о календару, у циљу правилног усвајања њеног, које је усвајање већ следовало, Синод је с особитим признањем примио к знању најдрагоценију сарадњу Ваше дубоке Великоучености као члана Свеправославног Конгреса при састављању те одлуке, којом је тако срећно и потпуно решен један од првих задатака Свеправославног Конгреса и уопште тако важно календарско питање.

 

Стога, по једногласној Синодалној одлуци, изјављујемо драге воље овим Нашим честитим писмом нарочиту похвалу и захвалност Вашој Великоучености за такву просвећену и корисну сарадњу њену.

Шаљући пак уз то и Наше очинске поздраве и благослове, молимо се за све што је најбоље Богу, чија благодат нека буде са Вашом дубоком Великоучености“.

 

Ускоро после тога, проф. Милутин Миланковић добио је молбу цариградског патријарха да састави пасхалију према новом календару за следећих 100 година, што је он и урадио.

 

У складу са усвојеним одлукама још на VII Васељенском Сабору, Вскрс ће се празновати сваке године у ону недељу која долази после пуног Месеца после пролећне равнодневице. Задатак проф. Миланковића био је у томе да астрономским рачуном одреди времена пуних Месеца за следећих 100 година. Ти прорачуни морају бити веома прецизни, нарочито за оне случајеве када пун Месец пада око поноћи између суботе и недеље, а све то рачунајући по времену оног меридијана који пролази кроз куполу храма Христова гроба у Јерусалиму.

 

Ако се у таквим случајевима Месец испуни до своје целине макар само једну секунду после поноћи, празновање Васкрса се одлаже за недељу дана. Још веће померање може наступити када пун Месец пада у време саме пролећне равнодневице. Ако се пун Месец деси макар једну секунду пре равнодневице, онда се он више не сматра за пасхални Месец већ онај следећи, после четири недеље, а за толико се помера и празновање Васкрса.

 

Правећи ове обимне прорачуне проф. Миланковић је тада утврдио да ће се датуми Васкрса по оба хришћанска календара разликовати шест пута за период од 50 година (после 1924. године) и то: 1924, 1927, 1943, 1954, 1962 и 1967. године. Он је тада израчунао Васкрсе за православну Цркву овако:

 

   Православни :  Римокатолички :
1924.  23. март  20. април
1927.  24. април  17. април
1943.  28. март  25. април
1954.  25. април  18. април
1962.  25. март  22. април
1967.  02. април  26. март

 

Датуми Васкрса се у два календара разликују због тога што се пун Месец 1924, 1943. и 1962. године појавио неколико часова после пролећне равнодневице, а тзв. епакт–рачун га ставља пре равнодневице. У годинама 1927., 1954. и 1967. пун Месец је падао у недељу, а епакт–рачун га (у грегоријанском календару) ставља у суботу.

 

 

Јован ЦвијићЈован Цвијић (1865-1927.) је чувени српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије (сада САНУ), професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

 

Биографија

 

Јован Цвијић је рођен 11. октобра (29. септембра по јулијанском календару) 1865. године у Лозници. Отац му се звао Тодор Цвијић. Пореклом је био Херцеговац и бавио се трговином. Мајка Марија (рођена Аврамовић), била је из угледне породице из места Коренита, села у области Јадар које се налази недалеко од манастира Троноша и Тршића, родног села Вука Караџића.

 

Цвијић је често говорио да је у детињству на његово духовно образовање највише утицала мајка и уопште мајчина породица, мирна, сталожена и домаћинска, док је о оцу и очевој породици писао са доста мање емоција. Ипак, Цвијић је у свом научно-истраживачком раду о народној психологији имао похвалне речи за динарски етнички тип и карактер, коме управо и припада његов отац.

 

Образовање

 

Након основне школе коју је завршио у Лозници, завршио је нижу гимназију у Лозници (прве две године) и гимназију у Шапцу (трећу и четврту годину), а потом је завршио вишу Прву београдску гимназију.

 

Године 1884., по завршетку гимназије, хтео је да студира медицину, међутим лозничка општина није била у могућности да стипендира његово школовање у иностранству. Тада му је Владимир Карић, његов професор из шабачке гимназије, предложио да слуша студије географије на Великој школи у Београду. Цвијић га је послушао и исте године уписао Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Ове студије је завршио 1888. године.

 

Током свог школовања Цвијић је био посвећен читању књига. У гимназији је учио енглески, немачки и француски језик који су му током студија веома користили с обзиром да није постојала одговарајућа научна литература на српском. Касније је на страним језицима писао и научне и друге радове.

Школске године 1888/89. радио је као предавач географије у Другој мушкој београдској гимназији. Потом је 1889. уписао студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни питомац. У то време на Бечком Универзитету предавања из геоморфологије држао је чувени научник др Албрехт Пенк ( Albrecht Penck), геотектонику је држао професор Сис (тадашњи председник Аустријске академије наука), а климатологију Јулијус Хан.

 

Цвијић је докторирао 1893. године на Универзитету у Бечу. Његова докторска теза под називом „Das Karstphänomen“ представила га је широј јавности и учинила познатим у светским научним круговима. Овај рад је касније преведен на више језика (код нас „Карст“, 1895.), а захваљујући њему Цвијић се у свету сматра утемељивачем карстологије. Британски научник Арчибалд Гики је написао да ово представља „заставничко дело“ науке.

 

Истраживачки рад

 

Јован Цвијић је своја прва и најзначајнија теренска истраживања обављао на почетку каријере, радећи на терену кршевитих предела источне Србије. Посматрајући карст на Кучају и Преконошку пећину, дошао је на идеју за своју докторску дисертацију коју је на студијама у Бечу одбранио 1892. године, а свечано је промовисан 22. јануара 1893.

 

Цвијић се, поред тога, бавио и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом и неотектоником). Његова монографија о карсту (красу) изазвала је веома позитивне реакције у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара. Пре Цвијића, карстом Србије су се бавили и други истраживачи, али у знатно мањем обиму и по правилу не карстом као основном темом. То су били: Ото фон Пирх (Otto von Pirch) – 1830., Ами Буе (Ami Boué) - 1840. и Феликс Филип Каниц (Felix Philipp Kanitz), Милан Ђ. Милићевић, Јован Жујовић, Владимир Карић. Записи њихових истраживања били су, пре свега, дескриптивног карактера и са општим закључцима.

 

Још један значајан помак у науци Цвијић је начинио док је посматрао околину Миџора, врха Старе планине и планину Рилу (Бугарска), где је препознао трагове глацијације у виду 102 горска ока, планинска језера. До тада се сматрало да овај регион није био захваћен глацијацијом, па је ово Цвијићево откриће направило прекретницу у изучавању глацијације по питању распрострањења.

Захваљујући својим истраживањима Цвијић је још једном направио помак у светској науци и то својим антропогеографским прегледом у делу „Балканско полуострво 1918.“, 1922-I, 1931-II на основу својих проучавања балканских психолошких типова.

 

Истраживачким радом, Цвијић се бавио око 38 година при чему је ишао на многобројне експедиције по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, чији су резултат била бројна научна дела.

 

Двотомна „Геоморфологија“ Јована Цвијића која даје геоморфолошки приказ терена на Балканском полуострву ни данас није изгубила на актуелности и представља изванредну полазну основу у савременим истраживањима.

 

Научни радови

 

“Треба се навићи и о проблему, послу, професији дуго, кадшто и непрекидно мислити, док се нађу решења. Има светлих часова, нарочито светлих ноћи, које се ретко јављају; у њима се нађе решење питања, или се смисле планови научног рада. То доба духовне луцидности и креативности ваља употребити, а не по оној обичној људској, још више оријенталној тромости мислити на одмор. То махом ни организму не шкоди, али и ако шкоди, организам је зато да се честито утроши”.

 

Цвијић се науком почео бавити још као студент Велике школе и тада је настао његов рад Прилог географској терминологији нашој, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. На основу тих проучавања написао је више радова као и своју докторску дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва путујући скоро сваке године по Балкану.

 

Први његови објављени радови:

 

  • 1889. „Ка познавању крша Источне Србије“;
  • 1891. „Преконошка пећина“;
  • 1893. „Географска испитивања области Кучаја“;
  • 1893. „Пећине и подземна хидрографија у Источној Србији“;
  • 1895. „Карст, географска монографија“;
  • 1896. „Извори, тресаве и водопади у Источној Србији“.

Сва ова дела бавила су се проблематиком у Источној Србији.

 

Као зрео и искустан научник написао је:

 

  • 1922. „Ђердапске терасе“;
  • 1925. „Карст и човек“;
  • 1925. „Карст и српске народне приповетке“.

Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је пар стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Умро је у 62. години 16. јануара 1927. у Београду а сахрањен је на Новом гробљу. Своје имање завештао је и оставио Српском географском друштву.

 

Редовни професор

 

Након повратка из Беча, марта 1893, постао је редовни професор Философског факултета Велике школе у Београду. У почетку је предавао физичку географију и етнографију, а затим само географију.

 

Путујући као студент, и касније као професор, по скоро свим крајевима Балканског полуострва, рано је развио своје интересовање за народни начин живота и културу. Стога на одсеку за географију организује проучавање антропогеографије и етнографије као споредне предмете .

Након укидања Велике школе, а од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905., Јован Цвијић је постао један од осам првих редовних професора на Универзитету. Равноправно поред Цвијића нашли су се: Јован Жујовић, Сима Лозанић, Михаило Петровић Алас, Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић. Ових осам професора су потом бирали друге колеге у звање редовних професора.

 

Цвијић је одиграо важну и активну улогу у реформама школства помагајући у оснивању посебне катедре за етнологију на којој је први предавач био његов најстарији ђак и сарадник Јован Ердељановић, а потом и Тихомир Ђорђевић, док је Цвијић остао носилац наставе на географији. Пресудно је утицао на отварање пет нових факултета: Медицинског, Пољопривредног и Богословског у Београду, Философског у Скопљу и Правног у Суботици.

 

Цвијићев осврт на школство у Србији

 

Цвијић је сматрао да ондашње школство, тј. гимназијско образовање треба да траје седам, а не осам година. Сматрао је да младићи треба што раније да се укључе у живот и самосталан рад.

“Гимназија формира интелигенцију и карактер, можда више, снажније, и у неким правцима дубље, него универзитет; она је од великог утицаја на дух и моралну вредност будућих интелектуалних нараштаја. Поред универзитета, од ње највише зависи каква ће се морална и духовна атмосфера развити у држави, какав ће тон добити њена цивилизација, и напослетку - да ли ће се успоравати или ометати развијање великих личности, у којима се до највећег степена изражавају особине једног народа”.

 

Објавио је пет детаљних упутстава за теренска истраживања становништва и насеља како би подстакао и усмерио сараднике у њиховом научном раду.

Цвијић је бројне информације о настави и науци објавио у чланку „О научном раду и нашем Универзитету“, објављеном 1907. године.

 

Антропогеографска школа

 

Јован Цвијић се сматра оснивачем и покретачем антропогеографско-етнолошке школе у Србији, која чини полазну основу највећег дела истраживачких радова у југословенским друштвеним наукама XX века.

 

У својим антропогеографским истраживањима Цвијић је изучавао миграције, сеоска и градска насеља, типове кућа, материјалну културу становништва у зонама под различитим утицајима цивилизација, психолошке типове и варијетете, народну ношњу и покућство.

Преко тридесет година вршио је истраживања, посебно по простору Балканског полуострва, која су резултирала у бројним радовима и утемељењем „антропогеографске школе“. Путовао је под врло неповољним друштвеним и политичким приликама, излажући се многим непријатним, па и по живот опасним ситуацијама, посебно у земљама које су још увек до Првог светског рата биле под влашћу тадашње Турске и Аустроугарске.

 

На овим путовањима на којима се непосредно упознавао са условима живота становништва Балканског полуострва развила се његова жеља да се бави етнографским и политичко-етнографским, а касније и психо-социјалним питањима. Сам Цвијић је говорио да је мало познавао живот у Бугарској, Босни и Херцеговини и Македонијисве до периода 1896-1898., када је на својим путовањима по тим земљама видео колико се тамо тешко живело. До тог тренутка, како сам каже, није се много интересовао за фолклор, етнологију и националну политику. Од тада, међутим, почео је активно да се бави овим питањима. У Цвијићу, као сјајном организатору бројних и студиозних путовања на којима је залазио и у најнеприступачније и најопасније пределе, појавиле су се склоности ка емпиријским истраживањима. Ова истраживања је касније умео да подржи на широким научним основама.

 

Године 1896. Цвијић је објавио „Упуства за проучавање села у Србији и осталим српским земљама“ која су касније коригована и прилагођена специфичним условима у другим балканским областима где су потом и примењена.

 

На основу ових упутстава у Србији се развио широк покрет за истраживање народног живота, што је омогућило стварање првих методолошки и систематски сакупљених података из етнологије. Истраживање су спроводили, осим Цвијићевих студената и сарадника, и многи интелектуалци аматери, најчешће сеоски учитељи и свештеници. Овај заједнички и обиман научни напор представља јединствену и значајну појаву у међународном научном животу.

Цвијићева теза о утицају климе и рељефа на грађу (морфологију) човека је основа у његовом научном приступу у изучавању антропогеографије, где он практично међу првима наглашава да је човек екосензибилно биће. Кад се ради о формирању антрополошких типова, Цвијић у примарне факторе убраја социјалну структуру, односно занимање, ендогамију и егзогамију и миграције. Посебно је наглашавао деловање географске средине на етнопсихолошке карактеристике становништва. Основну концепцију оваквог става дао је у раду „Антропогеографски проблеми Балканског полуострва“ из 1902.

 

Касније, под утицајем Цвијићевог рада, прим. др Милорад Драгић, некадашњи Цвијићев ученик, разрадио је тему етнопсихолошких истраживања у раду „Упутства за испитивање насеља и психичких особина“ из 1911., након чега је Цвијић проширио своју тезу у Балканском полуострву и јужнословенским земљама. Овај рад је најпре објављен на француском, а потом и 1922. године, знатно проширен, штампан је и на српском језику.

Изненадно интересовање Цвијића за антропогеографска и етнографска истраживања је један од највећих потеза у његовој научној каријери.

 

Цвијићево залагање и научно-истраживачке способности допринеле су прикупљању релевантних података које је користио током преговора око формирања политичких граница нове државе након Првог светског рата.

 

Допринос одређивању политичких граница Краљевине СХС

 

Након Првог светског рата Цвијић је допринео одређивању политичких граница нове југословенске државе користећи своја научна истраживања као аргумент у преговорима. Користио је истраживања из подручја демографије и антропогеографије. Прикупљена знања користио је да тачно омеђи просторе етничког простирања јужнословенских народа.

 

Знаменити француски географ Пол Видал де ла Бланш (Paul Vidal de La Blache) позвао је професора Цвијића у Париз где је 1917. и почетком 1919. на Сорбони држао предавања о балканским земљама и народима. Крајем 1918. године тадашња српска влада га је именовала првим стручњаком за етнографске границе, а почетком 1919. постављен је за председника територијалне секције у оквиру државне делегације на Мировној конференцији у Паризу где су, захваљујући његовом залагању као етногеографа (израдио је етногеографске карте југословенских земаља 1918-1919.) и залагању Михајла Пупина, тада признатог, угледног научника и политички утицајног човека, одређене границе нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тада је договорено да новој држави припадну Банат, Барања, Далмација и Бледски троугао (Блед, Бохињ и Триглав).

 

Академик

 

Цвијић је постао научник светског гласа и добио је бројна признања. Био је члан осам академија наука, шеснаест географских и природњачких друштава и примио је 10 одликовања.

 

Био је:

 

  • Почасни доктор Сорбоне и Чешког универзитета Карлово у Прагу.
  • Дописни члан Српске краљевске академије од 5. фебруара 1896., а редовни члан постао је 4. фебруара 1899. године.
  • Председник Српске краљевске академије од 12. априла 1921. На овом положају био је до своје смрти 1927. године. Био је два пута ректор Београдског универзитета (1906/07 и 1919/20).

Такође је био:

 

  • Дописни члан Академије наука СССР-а.
  • Дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности.
  • Дописни члан Ученог друштва Парнасос (Атина).
  • Почасни члан многих географских, етнографских, природњачких и других друштава широм света (Петроград, Будимпешта, Букурешт итд.).
  • Носилац енглеске, француске и америчке медаље за научне радове (Америчко географско друштво му је доделило златну медаљу за изузетан научни допринос у области географије балканских земаља и проучавање карата).

Контраверзе

 

Због специфичности везаних за предмет који је проучавао, Цвијић се током друге половине 20. века нашао под критиком, а његов научни рад подвргнут је оштром критичком преиспитивању. Ово се односило управо на његове радове везане за друштвену географију, етнографију и антропогеографију. Често је преиспитивано да ли је и у којој мери је његов субјективизам, српски патриотизам или национализам имао удела у научном расуђивању и да ли је на тај начин са намером успешно промовисао и помагао тадашњу српску политику те допринео ширењу српске државе и јачању њеног политичког утицаја на југу Европе. Сам Цвијић је дао одговор на ово у свом делу „О националном раду“ где је написао:

 

“Право национално осећање не сме да буде осећање мржње према другим народима, затим не сме да буде прецењивање своје вредности и својих права, а потцењивање особина и права других народа”.

Неоспорна је чињеница да је Цвијић живео у доба националног препорода, политички турбулентним временима и добу када су се почеле формирати етно-политичке границе. Његов допринос је значајан управо на исцртавању таквих граница новоформиране државе, Краљевине СХС, у Паризу 1919/20. године.

 

Наслеђе Јована Цвијића

 

Географски завод и Српско географско друштво.

Јован Цвијић је основао Географски завод Философског факултета 1893. године, прву такву установу на Балкану, и био његов управник од оснивања до 1927. године. Заједно са групом географа и природњака основао је Српско географско друштво 1910. у Београду. Био је његов председник од оснивања до своје смрти. Године 1912. покренуо је часопис „Гласник Српског географског друштва“ који још увек постоји. Једном недељно држао је семинар за припаднике сродних наука на који су долазили и наставници београдских гимназија.

 

Географски институт

 

У Београду 1947. године Српска академија наука и уметности основала је географски институт који од 1961. године носи назив „Јован Цвијић“. Институт је основан у циљу унапређивања географске науке, повећања броја квалитетних научних кадрова за рад у струци или на Универзитету.

Велики број основних школа и улица у Србији такође носи име Јована Цвијића. Његови ученици су наставили његов рад, а шесторица његових асистената су касније постали академици: Павле Вујевић, Боривоје Ж. Милојевић, Војислав С. Радовановић, Атанасије Урошевић, Милисав Лутовац и др.

 

Меморијални музеј

 

У Београду се налази Меморијални музеј Јована Цвијића у његовој породичној кући (улица Јелене Ћетковић бр. 5). Ова кућа је саграђена 1905. године и од 1963. је под заштитом државе (проглашена је за споменик културе). Кућа је јединствена по својој унутрашњој декорацији за коју је заслужан Драгутин Инкиостри Медењак, који се сматра једним од зачетника националне декоративне уметности. Цвијић је, сходно њему самом, делио ентузијазам ондашње интелигенције за потребом стварања националног стила који би се заснивао на балканским фолклорним елементима.

Данас се у кући налази легат Јована Цвијића који има 1.476 предмета међу којима се налазе рукописи, преписке, бележнице, фотографије, географске карте, атласи, књиге, уметничке слике, лични предмети и др. У музеју се повремено организују пригодна предавања.

Његов живот нарочито је проучавао географ Милорад Васовић који је 1994. године објавио књигу „Јован Цвијић — научник, јавни радник, државник“.

 

Још о Цвијићу

 

На планини Рудник највиши врх, носи име Јована Цвијића - (1132 м).

 

Признања

 

По старом Закону о одликовањима једна од медаља носи име Јована Цвијића, који се тако нашао у друштву других српских великана као што су Вук Караџић, Никола Тесла, Милош Обилић, а од 17. септембра 2004., Народна Банка Србије пустила је у оптицај новчаницу од 500 динара са ликом Јована Цвијића, а потом и нову серију 4. јуна 2007. Овако се Јован Цвијић нашао у друштву других српских великана.

 

У организацији Српске академије наука и уметности одржан је 21. и 22. новембра 2002. научни скуп „Друштвено-политичка делатност Јована Цвијића“.

Поред свега наведеног Цвијићево име данас носе и једна врста шафрана и врх на планини Рудник (Србија) који се зове Цвијићев врх(1132м).

 

Важнија дела

 

  • Географска испитивања у области Кучаја у ист. Србији, 1893;
  • Das Karstphänomen, 1893, Беч;
  • Карст, 1895;
  • Структура и подела планина Балканског полуострва, 1902;
  • Die Tektonik der Balkanhalbinsel mit besonderer Berückichtigung der neueren Fortschritte in der Kenntnis der Geologie von Bulgarien, Serbien und Mazedonien, 1904, Беч;
  • Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије I-III, 1906-1911;
  • Grundlinien der Geographie und Geologie von Mazedonien und Alt-Serbien. Nebst Beobachtungen in Thrazien, Thessalien, Epirus und Nordalbanien, 1908, Готха;
  • Језерска пластика Шумадије, 1909;
  • Геоморфологија I-II, 1924, 1926.

 

Петар КочићПетар Кочић (1877-1916.) био је српски пјесник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској.

 

Основну школу је учио у манастиру Гомионица гдје му је отац, замонашвивши се као удов свештеник, постао игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истјеран крајем трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Философију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко вријеме био наставник у Скопљу. После двије године преселио се у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протјеран у Бања Луку.

 

Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбина“ у Бањој Луци и ствара своју политичку групу која је проповиједала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видјевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог свјетског рата на њему су примјећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је 1916. у београдској душевној болници за вријеме окупације.

 

У Босни, тада провинцији Аустро-Угарске, на Кочића се гледало као на једног од најсмијелијих подстрекача српског народног поноса и проповједника друштвене правде.

Кочић је написао три збирке приповједака, од којих су и „С планине и испод планине“ и „Јауци са Змијања“ и двије политичко-социјалне сатире: „Јазавац пред судом“ (позоришни комад) и „Суданија“ (дијалог).

 

Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје пјесник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, пјесник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних дјевојака и жестоких момака“. Моћан дах природе и крјепког, природног и примитивног живота осјећа се y свим његовим приповјеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно.

Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смјели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства.

 

Мјестимично у својим приповјеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповједник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. Кроз Давида Штрпца у „Јазавцу пред судом“ снажно је и психолошки тачно уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживјела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија“ је његова познија сатира, из доба сумрака његовог талента, али „Јазавац пред судом“ није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смијер и прелази границе Републике Српске.

 

Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вјечно варан и вјечно искоришћаван сељак који је свјестан свога очајног положаја и тражи правду. Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће - сузе кроз смијех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саосјећао ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустро-угарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом“ тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовјечанскијим смером, који он несумњиво садржи.

 

Као што је Борисав Станковић био самоникли и расни пјесник словенског Југа, као Ћипико Приморја, тако је Кочић био пјесник крајишких планина и крјепког живота свога краја.

 

Хронологија живота и рада Петра Кочића

 

1877. Рођен 29. јуна у змијањском селу Стричићи код Бања Луке у разгранатој сеоској породици. Отац Јован – Герасим био је свештеник, а затим монах у манастиру Гомионици; мајка Мара потиче из породице Вулина, „једног од старијих родова у том крају“.

 

1887. Почиње школовање у манастиру Гомионици.

 

1891. Завршава основну школу у Бањој Луци и уписује се у сарајевску гимназију.

 

1895. У IV разреду, пред сам крај школске године, бива искључен из сарајевске гимназије. Прелази у Београд и наставља школовање у тадашњој I гимназији.

 

1898. Објављује прве пјесме.

 

1899. У јуну мјесецу те године матурира, љето проводи у завичају код оца, а у јесен се уписује на Филоcофски факултет бечког универзитета.

 

1901. У „Новој Искри” и „Босанској вили” објављује прве приповијетке.

 

1902. Излази му прва збирка „С планине и испод планине”.

 

1904. Завршава студије и враћа се у отаџбину. У Загребу му излази II књига „С планине и испод планине”.

 

1905. Службује као наставник језика и књижевности на гимназији и учитељској школи у Скопљу, али долази у сукоб с властима и бива премјештен у Битољ. Напушта службу и долази у Београд . Те године му излази и III књига „С планине и испод планине”.

 

1906. Долази у Сарајево. Постаје секретар српског културног друштва „Просвјета”. Учествује у радничком штрајку. Те године боравио и у Будимпешти, као гост српске омладине и у Софији, на конгресу југословенских писаца и новинара. Крајем те године бива протјеран у Бању Луку.

 

1907. Покреће лист „Отаџбина” у Бањој Луци. Српска књижевна задруга објављује избор његових приповиједака под насловом „С планине и испод планине”.

 

1908. Тамничи у затворима у Бањој Луци и Тузли.

 

1910. Покреће у Бањој Луци часопис „Развитак”. Постаје посланик у босанском Сабору. Прелази у Сарајево. Објављује „Јауке са Змијања”.

 

1911. Покреће сарајевско издање „Отаџбине”.

 

1912. Крајем те године почиње поболијевати и духовно се гасити.

 

1914. На почетку те године прелази у Србију и бива смјештен у београдску душевну болницу.

 

1916. Умире 29. августа и бива сахрањен на београдском гробљу.