Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке

МЈЕСТО: Мартинброд

 

СЛАВА: Никољдан

 

БРАТСТВО: 3 јеромонаха

 

ИГУМАН: O. Серафим Кужић

 

СВЕТИТЕЉ (МОШТИ):

 

 

 

  • Св. Георгије (дио главе),
  • Св. Теодор Тирон,
  • Св. Цар Лазар

 

ИСТОРИЈАТ :

 

Манастир Рмањ налази се у западном дијелу босанске крајине између двије ријеке, Унца и Уне, у Мартин Броду на подручју општине Дрвар. Саградила га је ћерка деспота Ђурђа Бранковића на спомен свога рано преминулог сина Хермана 1443. године. Манастир је посвећен Светом Оцу Николају. У вријеме турске владавине манастир је био више пута пљачкан.

 

rmanj1.jpg

 

У манастиру Рмњу је било сједиште дабробосанске митрополије у којој је столовало 10 митрополита. За вријеме митрополита Теодора 1615. године, основана је богословија из манастира Рмња у манастиру Крки у Далмацији. У то вријеме манастир је бројао око 100 монаха. Тадашње монаштво се бавило превођењем књига и иконописањем икона. Био је један од најбогатијих манастира у западном дијелу Српске Крајине (БиХ).

 

1943.године манастир је срушен од стране њемачке авијације, као и тадашњи конак. Његова обнова није почела све до 1975. године, која је трајала пуних 5 година и до данас је обновљена само Црква која није квалитетно реновирана и у лошем је стању. Данашње монаштво је дошло у манастир Рмањ 1995. године и оно броји свега три јеромонаха: игуман Серафим Кужић, сабраћа јеромонаси Софроније Никић и Сергије Карановић.

   

rmanj2.jpg

 

У току хрватске Олује, августа мјесеца 1995. године, на Српску Крајину у Далмацији, није био поштеђен ни манастир Рмањ у Мартин Броду тако да је братство манастира морало да напусти манастир заједно са својим народом и бива у одсуству пуне двије године.

 

На позив Епископа да се братство врати у манастир исти су се одазвали.

 

Године 1998. у мјесецу марту када се братство по други пут повратило, манастир је нађен у оштећеном стању (кров Цркве је упропаштен), тако да Цркви пријети велика опасност од влаге, за коју је потребна велика санација. Уједно по доласку налазимо и минирану Цркву у њеној унутрашњости за коју смо морали потражити помоћ од међународних снага за деминирање.

 

rmanj3.jpg

 

Повратак братства у манастир и његова обнова је веома значајна и за сам манастир како би он добио свој пријашњи сјај и љепоту коју је имао, за које се залаже и за које ће се залагати садашње братство и за нсрод који живи на тим подручјима западне Крајине.

 

Сам манастир говори нам да су на овим подручјима живјели наши преци и да је манастир стуб Православља који је штитио и који ће штитити српски народ на овом подручју.

МЈЕСТО: Доњи Вијачани

 

СЛАВА: 21.11. Сабор СВ. Архангела Гаврила

 

ИСТОРИЈАТ:

 

Манастир Ступље, са црквом посвећеном светом арханђелу Михаилу, налазио се 25 километара удаљен од манастира Липља, у селу Горњи Вијачани, на рјечици Манастирици која се два километра низводно улијева у Укрину.

 

stuplje1.jpg

 

Са именом манастира Ступља се први пут срећемо у запису из Крушевског поменика, заправо поменику манастира Добруна, који је изгорио у пожару Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. У њему се имена монаха из Ступља помињу заједно са монасима манстира Липља и то у дијелу Поменика који се датује у другу половину 15. вијека. Н акон записа имена ступљанских монаха у поменик манастира Добруна код Вишеграда први сљедећи нама познати податак о овом манастиру потиче из 1629. године. Тада је у Ступљу, у манастиру Светог архистратига Михаила ''званом Ступа'', преписан манастирски Типик ''...у вријеме понизног игумана господина Георгија...'' у вријеме босанског митрополита Исаије и Пећког патријарха Пајсија.

 

Још неколико књига преписаних у Ступљу, које су се до 1991. године налазиле у збирци славонског манастира Ораховице, говоре да су се ступљански монаси током 17. вијека старали да своју обитељ опреме богослужбеним књигама, а што је непосредно свједочанство о активном животу ове монашке заједнице и релативно повољним временима за њено дјеловање. Ово ће се потврдити у другом, шест деценија млађем запису, сачињеном у једном другом ораховачком рукопису. У овој биљешци наводи се да је била поменутта књига донесена из манастира Ступља у вријеме игумана кир Исаије 1691. године. Из ње сазнајемо да су у исто вријеме из Ступља у Ораховицу пренесени и један Панегирик и један Октоих једногласник. Број ступљанских књига које су на самом крају 17. вијека ''евакуисане'' у Ораховицу је био знатан и о томе свједочи , нажалост недатован, запис једном ораховачком рукопису.

 

stuplje2.jpg

 

Сљедећи запис, опет у књизи из ораховачке збирке рукописа, даје податке о монасима чијом заслугом су рукопи с не књиге из Ступља склоњене у славонски манастир Ораховицу. У запису се каже: ''Ово је књига манастира Ораховице, светог оца Николе, Христовог чудотворца. Књигу принесоше из манастира Ступља јеромонах Атанасије и Арсеније и Сава и Максим и Теофил и Теодосије старац. Они дођоше из манастира Ступља у манастир Ораховицу''.

 

Познат је још само један писани извор везан за манастир Ступље. То је биљешка из 1696. године у истом ораховачком рукопису која казује да ''... у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агаренских (исламских, прим. а.) чеда'', те да ''...тада манастири Ступље и Липље сагорјеше и опустјеше коначно.'' Из ових, релативно малобројних, али рјечитих историјских извора може се са доста сигурности, претпоставити историја манастира посвећеног светом арханђ елу Михаилу, званом Ступље између првог и посљедњег познатог помена, то јест у периоду од средине 15. до краја 17. вијека. Вријеме оснивања манастира треба тражити у годинама прије уписа имена његових калуђера у Крушевски поменик, дакле прије средине 15. вијека. Како је босанска средњевјековна држава изгубила самосталност падом под Турке 1463. године, а посебно с обзиром на чињеницу да је овај сјевернозападни дио Босне гдје се Ступље налазило у периоду од 1463. до 1527/28. године био под влашћу Угарске, у склопу такозване Јајачке бановине, то је сигурно да је овај манастир настао у предтурско доба.

   

stuplje3.jpg

 

Ко су му били ктитори и када је заправо настало Ступље – питања су на која за сада нема прецизног одговора. В ладавина српског краља Драгутина над овим крајевима на крају 13. и у првим деценијама 14. вијека дала је повода народном казивању, према којем су готово сви сјевернобосански манастири његове задужбине. Међутим, писана свједочанства о евентуалним задужбинама овог владара на простору између Дрине и Врбаса, за сада нису позната.

 

У Ступљу се од средине 15. до краја 17 вијека одвија организован монашки живот. Најпоузданији доказ за то је већи број рукописних књига, насталих у Ступљу, које су се након Велике сеобе, како свједоче на почетку наведени записи, обрели преко Саве, на аустријској територији, у манастиро Ораховици. За калиграфско преписивање и украшавање типика, панегирика, октоиха и ко зна колико још непобројаних, у сеобама и страдањима несталих псалтира, јеванђеља, отачника, требало је много писмених, вјештих и трудољубивих калуђерских руку. Сачувани рукописи само дају основу за претпоставку о неколикко пута бројнијем фонду данас уништених рукописа, а број њихових преписивача несумњиво је свједочанство о бар десетак пута већем броју монаха у манастиру током његове снажне активности у 16. и 17. вијеку.

 

stuplje4.jpg

 

Помен шест ступљанских јеромонаха и једног старца, избјеглих у Ораховицу, такође представља дио братства који се, уочи бијега испред турске одмазде након пораза Аустријанаца у великом рату од 1683. до 1690 године, налазило у Ступљу. Можемо само да претпоставимо колико је ступљанских монаха страдало у тренутку када манастир "сагорје и опусти коначно", а колико их је нестало у сеоби. За та времена, руком другог преписивача у истој ораховачкој књизи каже се: "Каква искушења, скрб и напасти су претрпјели монаси, скитајући се у земљи угарској и њемачкој, када од лукавих Нијемаца и Угара ни са архиепископ Арсеније није био поштеђен? Колико је ступљанско братство било прије ове несреће, какав су храм имали, колико земље и шуме, ливада и пашњака, какве конаке, трпезарију, испоснице, ћелије - то можемо тек да слутимо.

 

Све до 1994. године манастир Ступље је у науци био познат само као појам из историјских извора, смјештен неодређено на непознату локацију у широј околини Теслића. Како се у два од пет постојећих помена Ступља оно среће заједно са поменом манастира Липља, то је увријежена претпоставка да су се ова два манастира налазила недалеко један од другог и да је током вијекова њиховог трајања постојала непрестана жива веза између њихових братстава. Стога се све до марта 1994. године, када су прецизно убицирани остаци манастира Ступља, на основу заједничког помињања у изворима, претпостављало да се он налазио негдје у близини Липља, што се показало оправданим. Заиста, локалитет Црквиште, на којем су откопани темељи цркве, а три године потом и конака и других пратећих зграда манастирског комплекса Ступља, удаљен је 12 километара вазду шном линијом од Липља, до којег води око 20 километара макадамског пута уз ток ријеке Укрине.

 

Поменуто Црквиште налази се у селу Горњи Вијачани у општини Челинац. Локалитет, чија површина износи око 600 m 2 , налази се на лијевој обали потока Манастирице, који се свега 2 километра низводно улива у Укрину. Темељи цркве пронађени су систематским археолошким ископавањем на дубини од 0.30 m испод површине, и то као посљедњи сачувани ред камења, без трагова везива.

МЈЕСТО: Козарска Дубица

 

СЛАВА: Св. Архангел Гаврило

 

САБОРИ: Преображење

 

ИГУМАН: Јеромонах Василије

 

ТИПИК: Недјељом и празницима Литургија, Јутарња, Вечерња, Часови

 

ИСТОРИЈАT:

 

Постоји неколико забиљежених предања која говоре о постанку манастира Моштанице. Једно од њих каже да је Моштаница задужбина родитеља Светог Саве. Ово казивање сасвим се укалапа у свесрпско светосавско предање и нема извора на основу којих би се оно могло провјерити. П рема другој легенди Моштаница је подигнута 1113. године и то на мјесту погибије светог Теодора Тирона. Старији описивачи манастира поткрјепљују ово ''датовање'' казивањем о неком црквеном кључу на којем је тобоже била урезана година 1111.

 

mostanica1.jpg

 

Предање према којем је манастир Моштаницу подигао а манастир Рмањ, као столицу свом брату калуђеру Гаврилу Предојевићу, обновио Хасан-паша Предојевић везује се за стварне догађаје из прошлости овог краја, за турска освајања даље на западу током 16. вијека.

 

Први писани спомен манастира Моштанице је запис из 1579. године у Отачнику који се данас налази у Хиландару. У њему се наводи да је књига писана наведене године '' у храму светог арханђела Михаила у Манастиру звном Моштаница, у вријеме игумана Григорија јеромонаха.

 

mostanica2.jpg

 

Моштаница је у времену од средине 16. до средине 20. в. обнављана чак 9 пута. Како је и она страдала од њемачких бомби у прошлом свјетском рату, то су посљедње обнове изведене непосредно након рата.

 

Црква је димензија 23,4 x 10,5м, а висина куполе је 13,5м. Старији истраживачи оставили су податак о посљедњем трагу моштаничког живописа, који је био смјештен у ниши на западној фасади - ружичасти балчак мача светог арханђела Михаила, којем је и посвећена моштаничка црква.

 

По својој најмање петстогодишњој прошлости и по изузетно смјелој, складној и богатој архитектури цркве манастир Моштаница припада оном реду споменика културе који обиљежавају највиши ниво стваралаштва српског народа у окриљу Српске православне цркве. Историју овог споменика прате исте етапе које се уочавају у историји православних манастира на овом подручју, посебно Рмња. Положај на увијек немирној граници Отоманског и Аустријског царства условио је стална страдања и честе сеобе монаха, након којих су слиједили повраци и обнове.

 

mostanica3.jpg

 

Манастир Моштаница регистрован је као споменик културе друге категорије 1951. г. и ужива мјере заштите прописане З аконом о заштити културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине.

 

Свети Теодор ( Сладић ) је родом из села Курузара под Козаром. Оскудни историјски подаци мало казују о животу овог српског мученика. По предању, Турци су га ухватили заједно са 150 Крајишника и мученички уморили. Спаљен је 1788. г. Код манастира Моштанице. Од његових моштију сачувана је рука са прстима. Године 1876. рука мученика Теодора била је у манастиру Комоговину (сјеверозападно од Костајнице) , а уочи Другог свјетског рата пренијета је у цркву у Костајници. Послије рата, једно вријеме била је у Саборној цркви у Карловцу, одакле је 1957. г. Пренијета у манастир Комоговину, гдје се и сада налази.

 

На икони, која се налази у саставу иконостаса цркве у Мариндолу, сјеверозападно од Карловца, св. Теодор је приказан у српској народној ношњи тога краја.

 

mostanica4.jpg

 

Свети ђакон Авакум , преподобно - мученик. Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име - Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу.Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.

  

Послије буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. г. и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија. У вријеме Хаџи - Проданове буне 1814. г. Духовник Генадије је узео активно учешће. Буна је угашена и Турци ухвате Хаџи - Продана и његову породицу, игумана Пајсија, ђакона Авакума и Стојана и оковане их одведу у Чачак, а затим у Београд.

 

Игуман Пајсије, заједно са више стотина Срба, набијен је на колац код Стамбол - Капије у Београду. Генадију, Авакуму и Стојану је понуђено да се потурче, а у противном ће бити набијени на колац. Генадије и Стојан се потурче, да би касније побјегли и вратили се у православну вјеру.

 

Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је пјевао:

 

Нема вјере боље од хришћанске!

Срб је Христов, радује се смрти;

Страшни Божји суд и вас Турке чека!

Чин`те Турци што је вама драго,

Скоро ћете и ви долијати -.

Бог је свједок и његова правда!

 

Мати га је пратила и преклињала га својим млијеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:

 

Мајко моја, на млијеку ти хвала!

Ал` не хвала на науци твојој!

Брзо ћеш се обрадоват` сину;

Док пред Божје изађемо лице!

 

Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:

 

Умиру ли Турци? Умиру - одговорише. Онда је свеједно, а прије, а послије; што прије умрем, омање ми гријеха!

 

Зачуђени Турци одусташе од убјеђивања и одлучише да му срце прободу ножем, да се не би дуго мучио и умирао у најстрашнијим мукама. Тада га мртвог набише на колац.

 

Ђакон Авакум се празнује 17/30. децембра по новом календару и Крсна је слава београдске православне омладине.

 

Тропар св. Преподобномученика Пајсија и Авакума ( глас 4 ):

 

Јако истини војини Христови,

кротостију и смиренијем возсијасте,

и за Христа доблествено пострадасте,

преподобномученици Пајсије и Авакуме,

но смерт ваша велегласно возвјешпчајем всјем:

лучше јест за Христа и отечество страдати,

нежели без Христа и всеијелиј мир сеј стјажати!

 

Као истинити војници Христови,

кротошћу и смирењем засијасте,

и за Христа узвишено пострадасте,

преподобномученици Пајсије и Авакуме,

али смрт ваша (веома) гласно објављује свима:

свјетлије је страдати за Христа и отаџбину,

него ли без Христа и цијели свијет овај задобити.

Тропар светим мученицима јасеновачким (глас 8):

 

Због вјерности Богу и Божјој правди

Пострадасте тијелом, земља се растужи;

Ал`спасосте душе, небо се весели,

А претци се ваши небом распјеваше,

На капији Раја сретоше вас с пјесмом:

"Имена су ваша у Књизи вјечности;

улазите у Рај, дјецо бесмртности..."

Сад у царству вјечном, гдје је вјечно Данас

без Јуче и Сутра, молите занас!

МЈЕСТО: Липље, Теслић

 

СЛАВА: Благовијести

 

САБОРИ:

 

  • Покладе петровданског поста
  • Недеља иза Илиндана
  • Пренос мошти Св. Николе

 

ТИПИК:  

 

  • Недјељом и празницима Литургија,
  • Јутарња, Вечерња, Часови

 

ИСТОРИЈАТ:

 

Постанак манастира Липља, као и толиких српских манастира, казивања везују уз имена Стефана Немање и Светог Саве. Прве поуздане вијести о Липљу потичу из друге половине 15. вијека, када су монаси овог манастира и сусједног Ступља уписали своја имена у Крушевски поменик. Ова књига, заправо поменик манастира Добруна код Вишеграда, изгорјела је у пожару београдске Народне библиотеке 1941. године, чиме је онемогућено ближе датовање уписа имена ових монаха. Ипак, на основу овог извора може поуздано да се сматра да су Липље и Ступље настали прије краја 15. вијека. Први сигурнији датовани писани помен Липља, након овог записа имена липљанских монаха у Крушевском поменику, потиче из 1576. године, када је у овом манастиру рукоположен у чин ''попа'', заправо јеромонаха, извјесни липљански сабрат Илија.

 

liplje1.jpg

 

Липљански преписивач Данило обавјештава нас о несрећи која је 1615. године задесила манастир. ''Године 7123 (1615) ... надође поплава и обузе порту, разори цркву и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица...'' Могуће је да се овај догађај не односи на сам манастир, већ на манстирски метох који се налазио у кањону Бистрице, гдје се могло десити да је послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском попустила те је талас однио метох који је вјероватно био грађен од дрвета, а да су у тој стихији страдали монаси и ђаци. Овакво објашњење предлагао је један од најбољих познавалаца липљанске прошлости, професор Светозар Душанић, и оно се чини прихватљиво, јер да је у овој катастрофи страдао сам манастир морали бисмо прихватити да је садашња манастирска црква подигнута послије 1615. године, што би било у противрјечности са бројним вијестима о Липљу које су старије од овог датума. Такво датовање не би било у складу ни са репрезентативним градитељским облицима храма.

 

Вијест о поплави пружа нам и податак о броју монаха и ђака у манстирском метоху почетком 17. вијека, уколико је поплава заиста захватила метох, како тумачи професор Душанић. Судећи према податку о десет монаха и четири ђака у метоху закључује се да је сам манастир Липље у том раздобљу морао имати веома бројно братство. Сачуване рукописне књиге свједоче и о развијеној преписивачкој радионици у овом манастиру, а зна се и да је један липљански јеромонах, Христофор Липљан, 1681. године вршио службу пароха при Старој српској цркви у Сарајеву. Запис у једној од рукописних књига манастира Ораховице, датован у 1696. годину говори о страдању липљанског и ступљанског манастира након пораза Аустрије у аустријско-турском рату крајем 17. вијека.

 

liplje2.jpg

 

У запису се каже: ''..и у та времена многи манастири су опустјели и спалили су их проклети и безбожни агарјани (муслимани). Тада су и манастири Ступље и Липље изгорјели и потпуно запустјели.''. Липље није страдало до темеља, као сусједно Ступље. Налази новца цара Леополда из 1705. и 1706. године уз темеље некадашњег манастирског конака показују да у њему, након пустошења крајем 17. вијека, вјерски живот није потпуно замро. Током 18. и 19. вијека оштећена црква је била оспособљена за служење парохијског свештеника.

 

Дозвола за обнову цркве у Липљу добијена је 1858. године, да би обнова започела 1867. и била завршена 1879. године, како пише у натпису уклесаном у лунети западног портала. Радовима, који су извођени залагањем цјелокупног околног становништва, а који су коштали доста велику суму од 1700 дуката, руководили су свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић. Свјеже сјећање старијих вјерника овог краја казује да су жене чак продавале дијелове дјевојачке опреме и накита да би се сакупио новац потребан за ову обнову.

   

liplje3.jpg

 

Уз западну фасаду је 1922. године дозидан масиван звоник, који ће у каснијој обнови, осамдесетих година овог вијека, бити уклоњен. Липље је такође бомбардовано у Другом свјетском рату. Након готово три вијека, 1965. године у Липљу је обновљено монашко општежиће. Манастирска црква је првобитно била посвећена светом Николи, а након обнове у 19. вијеку Благовијестима. Црква у Липљу је зидана ломљеним, необрађеним каменом. Подница манастирске цркве је сачињена од обрађених камених плоча. У Липљу су у току радова на санацији цркве осамдесетих година 20. вијека, у земљи поред манастирске цркве, пронађени фрагменти осликаног малтера. Можемо само да претпостављамо да је липљанско зидно сликарство страдало у тешким временима крајем 17. вијека, а да су његови посљедњи трагови приликом обнове пажљиво сакупљени и ''сахрањени'' уз најсветији дио храма, како је то било учињено и са фрескама из цркве Светог Ђорђа у Сопотници код Горажда.

 

Фрагменти из Липља су свједочанство велике духвне снаге овог манастира, његових тешких страдања, а њихово постојање сврстава Липље у ланац сјевернобосанских средњевјековних локалитета са живописом. Манастир Липље данас посједује мању збирку старих књига, премда је у средњем вијеку Липље имало значајну преписивачку радионицу.

 

Како је братство напустило манастир крајем 17. вијека и није се у њега вратило, то је разумљиво што фонд липљанских рукописа данас броји два примјерка – фрагменте Канона Богородици и Октоих петогласник са додатком из стихира и канона, вјероватно преписан са неког венецијанског издања из 16. вијека. Збирку штампаних књига у Липљу краси Требник изашао из милешевске штампарије 1546. године са сачуваних 92 листа и са дугачким записом који биљежи догађаје из 18. вијека. Ту су и један Служабник у издању Божидара Вуковића из 1519. године, један Псалтир из исте штампарије, издање из 1519/20. године, те један Псалтир у издању Божидаревог сина Вићенца из 1546. године. Графичке карактеристике и украси у књигама из штампарије Вићенца Вуковића сасвим су сродни облицима из издања његовог оца. Збирка у Липљу има и једну влашку штампану књигу – Коресијев зборник из 1579. године, који је заправо прештампано издање Минеја из 1538. године Божидара Вуковића.

 

liplje4.jpg

 

Неки рукописи који су настали у Липљу или су првобитно припадали овом манастиру, налазили су се прије рата 1991. године у манастиру Ораховици, гдје су доспјели заједно са липљанским монасима избјеглим у овај славонски манастир крајем 17. вијека. Већ је поменут запис у једној од њих који говори да је књига у Липљу преписана 1612. године. У рукописном Псалтиру у Ораховици један недатован запис изричито каже: ''Овај Псалтир је из манастира Липља, из цркве Ваведења''. Други запис у истој књизи биљежи: ''Овај Псалтир Хри(с)те Липљана приложи се у манастир Ораховицу за потребе црквеног богослужења. И сви су одреда рекли: ако се неко дрзне да узме (Псалтир, прим. а.) из цркве, па макар био тај и поп, ђакон или игуман, нека је проклет и нека буде кажњен заједно са онима који су Христа разапели на крст''. Можда је дародавац исто лице са Христофором Липљаном, за кога смо већ помињали да је 1681. године вршио службу пароха у Старој српској цркви у Сарајеву. Клетва и пријетња анатемом онима који би се дрзнули да даровану књигу отуђе из цркве је опомена која се у сличној форми среће и у бројним другим рукописима, а која свједочи о вриједности коју је у тим временима имала књига и њеном значају за сваку монашку заједницу.

 

Једна од ријетких сачуваних драгоцјености из манастира Липља је сликани антиминс из 1746. године. Из два записа на њему сазнајемо да га је осветио митрополит Гаврило Михаиловић, а да га је ''изобразио'' архиђакон Герасим. Записи, нажалост, не казују гдје је извршено освећење и којем манастиру је антиминс био намијењен. Ликовне вриједности овог рада су велике.

 

Линк: http://www.manastirliplje.com/  

МЈЕСТО: Бронзани Мајдан, 42км западно од Бањалуке уз горњи ток рјечице Гомионице, у селу Кмећани, у подножју Змијањске висоравни.

 

СЛАВА: Ваведење Богородице

 

САБОРИ: Петровдан 12.07. Видовдан 28.06. Мала Госпојина 21.09.

 

БРАТСТВО/СЕСТРИНСТВО: 12 монахиња

 

ИГУМАН/ИГУМАНИЈА: Јефимија

 

ТИПИК: Јутарња, Часови, Вечерња свакодневно Литургија недељом и празником

 

ВЕБ СТРАНИЦА: http://www.gomionica.org/

 

ИСТОРИЈА:

 

Манастир Гомионица са црквом посвећеном Ваведењу Богородице налази се у мјесту Бронзани Мајдан. Постоји више легенди о постанку манастира Гомионице. Једна од њих постанак Гомионице везује за имена Стефана Немање и Св.Саве, а друга уз име царице Маре.

 

gomionica1.jpg

 

Поузданије вијести о Гомионици потичу из XV вијека, а први писани помен је из 1540. године у турском пописном дефтеру под именом Залужје. Постоји још једна теза, према којој су манастир Гомионицу основали монаси манастира Милешеве.

 

Гомионички монаси су крајем XVII вијека пребјегли у банатски манастир Ходош, да би се 1714. године поново вратили у стари крај.

 

1738. године тадашњи игуман и калуђери су поново приморани да напусте манастир и населе се у Пакру. Неколико година послије један дио монаха је остао у Славонији, а други се вратио у Гомионицу. Обнова Гомионице започела је 1747. године и наступиле су релативно мирне и за живот повољне прилике.

 

У Гомионици је 1880. године примио монаштво Герасим Кочић, отац Петра Кочића. Овдје се замонашио и Петров млађи брат Илија, а 1887. године и сам велики писац је почео да учи у манастирској школи.

 

Гомионица је страдала у Другом свјетском рату. Игумана Серафима Штркића су 1941. године убиле усташе.

 

gomionica2.jpg

 

Приликом њемачког бомбардовања оштећен је спрат конака и зграда Школе, а горње конструкције манастирске цркве су напукле. Послије рата Гомионица је претворена у женски манастир.

 

Комплекс манастира Гомионице састоји се од цркве посвећене Ваведењу Богородице, старог конака, дијела старе ограде, чесме и старог сеоског гробља уз манастир.

 

Дио зидног сликарства манастира је из периода око 1870. године. Након рестаураторских радова 1994-1997. године, током којих су испод тог слоја пронађене фреске из XVI вијека, млађи живопис је, заједно са фреско-малтером скинут, те је у куполи и олтару остало старије фреско-сликарство.

 

gomionica3.jpg

 

У ризници манастира чувају се вриједне иконе, рукописне и штампане књиге и предмети умјетничког занатства. Међу њима најзначајнија је икона Богородице Одигитрије, на златној позадини са краја XV или почетка XVI вијека, царске двери, иконописачко и дрворезбарско остварење раног XVIII вијека, четири низа апостолских и пророчких допојасних фигура.

 

Најстарији предмет умјетничког занаства у Гомионичкој збирци је дрворезбарени крст из XVII вијека са рељефним представама дванаест великих празника. Судећи по грчким натписима, крст је настао у некој од грчких, или вјероватније светогорских радионица.